Одлазак творца последње утопије Џона Барлоа: Крај снова о сајбер простору

Објављујем да ми градимо друштвени простор света који ће бити природно независан од тираније коју желите да нам наметнете. Немате морално право да владате над нама, нити имате било какве методе принуде због којих би ми имали разлога за страх. Владе производе своју моћ сагласношћу оних којима владају. Ви нити сте затражили, нити добили нашу. Нисмо вас позвали. Ви нас не познајете, нити знате за наш свет. Сајбер простор не лежи унутар ваших граница. Немојте да мислите да га можете изградити, као какав пројекат јавне грађевине. Не можете. Ово је дело природе и развија се у заједничкој акцији.

Овако је Џон Пери Барло (70) још 1996. владарима овог света на Светском економском форуму у Давосу, изговорио своју „Декларацију о независности у сајбер-простору”, исказујући осећање живота читаве једне генерације. Он и његове колеге бранили су ту загонетну нову територију - сајбер простор - коју је настањивала тек шачица „штребера”, али који је јемчио анонимност и избегавао државну контролу. Барло који је убрзо постао гуру виртуелног света, с овог реалног је отишао прошле среде, и питање је шта је од његове блиставе идеје остало и какво је наслеђе оставио. Можда би Џулијан Асанж који је већ пет година у азилу у амбасади Еквадора у Лондону или Едвард Сноуден који се налази у Русији у страху од прогона америчких власти могли да кажу нешто о томе. Асанж је ове недеље и рекао да припада последњој генерацији која је могла да искуси чари слободе.

Барло, пак, који је поред сајбер активизма био и писац текстова за чувену групу Грејтфул дед, ипак није био само пуки идеалиста. Директорка Фондације за електронску област Синди Кон, о преминулом саоснивачу те невладине организације рекла је да велики део Интернета каквог га данас познајемо постоји захваљујући Барлоовој визији и вођству. ЕЕФ се од 1990. године бори, пре свега правним средствима, за слободну мишљења и грађанска права. Настала је као реакција на једну посету коју му је уприличила савезна полиција ФБИ, што је Барло доживео као притисак на слободу појединца. EFF данас има 80 запослених, већином правника. Они подносе тужбе и учествују у скупим и дуготрајним судским процесима, али то је цена за политички утицај организације.

Барло је у паралелном дигиталном свету видео простор неслућене слободе, „шок будућности”: Америка ступа у доба информација. Док су једни обнародовали да ће ново доба бити испуњено креативним идејама, други су тврдили да ће Интернет бити само пролазна мода. Већина њих није имала ни мејл адресу, Гугл није постојао, а поготово Фејсбук. Међусобно сусретање људи „без привилегија и предрасуда у погледу расе, економске снаге, војне моћи или датума рођења” је већ ту, на дохват руке, пророковао је Барло.

Из данашње перспективе снови визионара мреже делују наивно: нет није помирио човечанство. Штавише, кроз Интернет као кроз сир колају радикализоване групе, све до терориста који заговарају разарање саме друштвености. Барло није био сасвим оперисан од помишљања на опасност и на могуће негативне ефекте, али је указивао је предност позитивном потенцијалу Интернета. Ипак, последње година живота провео је у борби против угрожавања новинарских слобода и против задирања у приватност грађана од стране државе. Аргумент да страх од терористичких напада оправдава тајне службе да сакупљају податке за њега није важио. Подстицао је и расправе о будућности у којој ће све више вештачка интелигенција продирати у свет живота.

Све веће ширење цензуре и надзора над Интернетом, међутим, довело је до растућег броја „сајбер скептичара”. Они тврде да су власти у стању да прилагоде своје тактике, да користе технологије против спонтаних покрета. Сама по себи, технологија није у стању да обезбеди напредак, ако није праћена развојем културе. Јевгеније Морозов, и сам некада сајбер утописта, тврди да су творци те утопије „бивши хипији” који су се занели идејом да ће Интернет успоставити ново уједињавање народа. У ту исту корпу сврстава се и тзв. калифорнијска идеологија, уверење карактеристично за културу ИТ индустрије из Силиконске долине и са Западне обале Сједињених Држава, током њеног процвата 1990-тих: дигитални утопизам подржала је прва генерација пионира Интернета.        

Тако је Ендрју Кин писао још пре десетак година о „великом утопијском покрету” сличном „комунистичком друштву” какво је описао Карл Маркс, самоникло израслом из моћи социјалних медијских мрежа које повезују људе. Критичари су, међутим, одмах приметили да је ту реч само о још једној форми самоорганизовања, у којој су међусобне везе прилично слабе, случајне и привремене.

Штавише, Дејвид Њуји је још 2007. тврдио да је свет постао лошији због технолошког напретка. Појединци, по њему, губе контролу над својим животима, постају зависни и више нису у стању да зауставе ту промену. Њуји је описао друштво у коме елите користе технологије да потчине и контролишу велике групе. Технологија је облик лажне наде, обећава успех и промене, али изазива патњу и нелагодност будући да је циљ недостижан, тврди он. Такође, у својој књизи „Личне везе”, Ненси Бејм пише да сајбер дистопија има негативне последице на социјалну интеракцију, страхујући да ће нови медији покидати интимне везе међу људима, као и да ће медијски посредовани односи или сами медији потиснути однос „лицем у лице”.

Ипак, чини се да се у самим савременим електронским технологијама највеће опасности крију што су у стању да потпомогну менталитет гомиле који превладава на Интернету, о чему се данас највише говори под рубриком „лажне вести”. Уместо да креира више демократије, дијалог и сучељавања разложне аргументације у трагању за истином, Интернет „прави” безобличну масу, „селфи центрирану” културу војареизма и нарцисоидности. 

Реља Кнежевић