Odlazak tvorca poslednje utopije Džona Barloa: Kraj snova o sajber prostoru

Objavljujem da mi gradimo društveni prostor sveta koji će biti prirodno nezavisan od tiranije koju želite da nam nametnete. Nemate moralno pravo da vladate nad nama, niti imate bilo kakve metode prinude zbog kojih bi mi imali razloga za strah. Vlade proizvode svoju moć saglasnošću onih kojima vladaju. Vi niti ste zatražili, niti dobili našu. Nismo vas pozvali. Vi nas ne poznajete, niti znate za naš svet. Sajber prostor ne leži unutar vaših granica. Nemojte da mislite da ga možete izgraditi, kao kakav projekat javne građevine. Ne možete. Ovo je delo prirode i razvija se u zajedničkoj akciji.

Ovako je Džon Peri Barlo (70) još 1996. vladarima ovog sveta na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, izgovorio svoju „Deklaraciju o nezavisnosti u sajber-prostoru”, iskazujući osećanje života čitave jedne generacije. On i njegove kolege branili su tu zagonetnu novu teritoriju - sajber prostor - koju je nastanjivala tek šačica „štrebera”, ali koji je jemčio anonimnost i izbegavao državnu kontrolu. Barlo koji je ubrzo postao guru virtuelnog sveta, s ovog realnog je otišao prošle srede, i pitanje je šta je od njegove blistave ideje ostalo i kakvo je nasleđe ostavio. Možda bi Džulijan Asanž koji je već pet godina u azilu u ambasadi Ekvadora u Londonu ili Edvard Snouden koji se nalazi u Rusiji u strahu od progona američkih vlasti mogli da kažu nešto o tome. Asanž je ove nedelje i rekao da pripada poslednjoj generaciji koja je mogla da iskusi čari slobode.

Barlo, pak, koji je pored sajber aktivizma bio i pisac tekstova za čuvenu grupu Grejtful ded, ipak nije bio samo puki idealista. Direktorka Fondacije za elektronsku oblast Sindi Kon, o preminulom saosnivaču te nevladine organizacije rekla je da veliki deo Interneta kakvog ga danas poznajemo postoji zahvaljujući Barloovoj viziji i vođstvu. EEF se od 1990. godine bori, pre svega pravnim sredstvima, za slobodnu mišljenja i građanska prava. Nastala je kao reakcija na jednu posetu koju mu je upriličila savezna policija FBI, što je Barlo doživeo kao pritisak na slobodu pojedinca. EFF danas ima 80 zaposlenih, većinom pravnika. Oni podnose tužbe i učestvuju u skupim i dugotrajnim sudskim procesima, ali to je cena za politički uticaj organizacije.

Barlo je u paralelnom digitalnom svetu video prostor neslućene slobode, „šok budućnosti”: Amerika stupa u doba informacija. Dok su jedni obnarodovali da će novo doba biti ispunjeno kreativnim idejama, drugi su tvrdili da će Internet biti samo prolazna moda. Većina njih nije imala ni mejl adresu, Gugl nije postojao, a pogotovo Fejsbuk. Međusobno susretanje ljudi „bez privilegija i predrasuda u pogledu rase, ekonomske snage, vojne moći ili datuma rođenja” je već tu, na dohvat ruke, prorokovao je Barlo.

Iz današnje perspektive snovi vizionara mreže deluju naivno: net nije pomirio čovečanstvo. Štaviše, kroz Internet kao kroz sir kolaju radikalizovane grupe, sve do terorista koji zagovaraju razaranje same društvenosti. Barlo nije bio sasvim operisan od pomišljanja na opasnost i na moguće negativne efekte, ali je ukazivao je prednost pozitivnom potencijalu Interneta. Ipak, poslednje godina života proveo je u borbi protiv ugrožavanja novinarskih sloboda i protiv zadiranja u privatnost građana od strane države. Argument da strah od terorističkih napada opravdava tajne službe da sakupljaju podatke za njega nije važio. Podsticao je i rasprave o budućnosti u kojoj će sve više veštačka inteligencija prodirati u svet života.

Sve veće širenje cenzure i nadzora nad Internetom, međutim, dovelo je do rastućeg broja „sajber skeptičara”. Oni tvrde da su vlasti u stanju da prilagode svoje taktike, da koriste tehnologije protiv spontanih pokreta. Sama po sebi, tehnologija nije u stanju da obezbedi napredak, ako nije praćena razvojem kulture. Jevgenije Morozov, i sam nekada sajber utopista, tvrdi da su tvorci te utopije „bivši hipiji” koji su se zaneli idejom da će Internet uspostaviti novo ujedinjavanje naroda. U tu istu korpu svrstava se i tzv. kalifornijska ideologija, uverenje karakteristično za kulturu IT industrije iz Silikonske doline i sa Zapadne obale Sjedinjenih Država, tokom njenog procvata 1990-tih: digitalni utopizam podržala je prva generacija pionira Interneta.        

Tako je Endrju Kin pisao još pre desetak godina o „velikom utopijskom pokretu” sličnom „komunističkom društvu” kakvo je opisao Karl Marks, samoniklo izraslom iz moći socijalnih medijskih mreža koje povezuju ljude. Kritičari su, međutim, odmah primetili da je tu reč samo o još jednoj formi samoorganizovanja, u kojoj su međusobne veze prilično slabe, slučajne i privremene.

Štaviše, Dejvid Njuji je još 2007. tvrdio da je svet postao lošiji zbog tehnološkog napretka. Pojedinci, po njemu, gube kontrolu nad svojim životima, postaju zavisni i više nisu u stanju da zaustave tu promenu. Njuji je opisao društvo u kome elite koriste tehnologije da potčine i kontrolišu velike grupe. Tehnologija je oblik lažne nade, obećava uspeh i promene, ali izaziva patnju i nelagodnost budući da je cilj nedostižan, tvrdi on. Takođe, u svojoj knjizi „Lične veze”, Nensi Bejm piše da sajber distopija ima negativne posledice na socijalnu interakciju, strahujući da će novi mediji pokidati intimne veze među ljudima, kao i da će medijski posredovani odnosi ili sami mediji potisnuti odnos „licem u lice”.

Ipak, čini se da se u samim savremenim elektronskim tehnologijama najveće opasnosti kriju što su u stanju da potpomognu mentalitet gomile koji prevladava na Internetu, o čemu se danas najviše govori pod rubrikom „lažne vesti”. Umesto da kreira više demokratije, dijalog i sučeljavanja razložne argumentacije u traganju za istinom, Internet „pravi” bezobličnu masu, „selfi centriranu” kulturu vojareizma i narcisoidnosti. 

Relja Knežević