НОВКАБЕЛ НА ПРЕКРЕТНИЦИ Производни радници хоће отпремнине
НОВИ САД: У јединој преосталој компанији из металског комплекса у Новом Саду, „Новкабелу”, у току је пријављивање радника за исплату отпремнина и одлазак из фирме. По свој прилици, фабрика је на великој прекретници.
– Након сугестија mеnaymеnta, сви производни радници пријавили су се за отпремнине, две стотине евра, прерачунатих у динаре, по години стажа – каже председник Синдиката „Спас” у фабрици Драгослав Лакић.
Међутим, директор Зоран Станојевић то демантује, наводећи да је до сада пријављен 51 радник, и да има право да задржи сваког за кога процени да је потребан.
– Од 1. јануара ове године у фабрици је у примени Унапред припремљен план реорганизације предузећа – UPPR који је усвојио Привредни суд у Новом Саду и треба да се примењује у наредних пет година – каже директор, и наводи да је UPPR био највише потребан због огромних дугова, који су изнад 50 милиона евра. – Планом реорганизације предузећа је предвиђено да на платном списку, уместо садашњих 296 запослених, буде између 170 и 200 радника. Фабрика каблова највише је дужна компанији „Ист поинт”, која је својевремено била власница „Новкабела” – више од 40 милиона евра. Сада је „Новкабел”, после неуспеле власничке трансформације, поново у поседу државе, која треба да одлучи шта ће бити са фабриком. Да ли је држава заинтересована за то да прода „Новкабел”, чије се хале простиру на 50 хектара и налазе се на свега неколико километара од центра Новог Сада, Станојевић не може са сигурношћу да потврди, али каже да су и до њега стигле приче о томе да се као купци „Новкабела” спомињу неки познати домаћи инвеститори.
Запослене, окупљене у више синдикалних организација, интересује да ли ће бити јавног позива за продају имовине, или ће власник „Новкабела” постати онај ко преузме дугове фабрике, и како ће се примењивати UPPR уколико се производња угаси.
– „Новкабелу” треба између четири и пет милиона евра за обрт и исто толико новца за инвестиције – каже директор Станојевић. – То није мало новца када се зна да су обавезе „Новкабела” велике, па је управо због тога програм технолошког вишка потребан.
„Новкабел” је, иначе, једини преостао из металског комплекса у граду после транзиције, где је било бар некакве производње, премда је фабрика јединствена и у односу на друге у Инустријској зони јер су све одреда одавно завршиле у стечају, а имовина им распродата.
Зато је поновни позив mеnaymеnta „Новкабела” упућен запосленима да се пријаве за социјални програм изазвао позорност међу радницима и питање ко ће остати да ради у „Новкабелу” када су оптички каблови тражена роба, а „Новкабел” има купце на руском тржишту и у ЕУ.
З. Делић