Стрип „Пљачка“: Велика освета (баш) целом граду

Вестлејк-Старк је у низу романа о Паркеру (чак 24, од „Ловца“ из 1962. године) „разрађивао“ искуства „тврде школе кримића“ настале пре Другог светског рата, прилагођавајући их модерним временима. Паркер, чије су генералије непознате (Паркер му није право презиме, у првом роману је био Вокер), криминалац је без страха и сентименталности, без дилема и гриже савести, велике снаге и спретности, опрезан, промишљен и немилосрдан; пре свега поштује свој код части и поноса који подразумева држање дате речи и искључује издају и превару колега у послу. Паркер је „слободњак“, невезан за мафију или друге организације/синдикате криминала; он није грамзив, „ради“ да би стекао новац који, мада воли луксуз, умерено троши. Прагматичан је и прилагодљив те, свеукупно, врло задовољан собом, свестан свог места у друштвеном окружењу, без нереалних амбиција (али, такође, вољан да се бори за оно што сматра да му припада); у криминалним круговима ужива висок углед јер је поуздан, не залеће се него детаљно планира и успешно изводи акције. Ипак, кад добије крајње необичну понуду - пљачку читавог града - и то од човека који је аматер, дакле, непоуздан, он, након почетног одбијања (заснованог на искуству) не одолева искушењу. После студиозне припреме и разраде дејстава, све у маниру војне операције, акција почиње али се убрзо отрже контроли...

„Пљачка“ (издавач „Даркњоод“ 2017) је.рађена по истоименом роману из 1964. године, највећим делом свог трајања је типична прича о дешавањима „с оне стране закона“, из визуре „лоших момака“;  Вестлејк-Старк је аутор који зна занат и влада заплетом па, почев од жестоког почетка (у коме Паркер голим рукама убија типа који га прати) „вуче“ читаоце све дубље у књигу. Истина, позорница дешавања можда је претерано намештена али је то део свесног поигравања жанровским обрасцима. Галерија живописних криминалаца крајње је функционална пошто у акцији учествује чак 12 људи који читаоцу морају бити лако препознатљиви. Сви они су обични „радни људи“ (у криминалном бизнису) са врлинама и слабостима; успут, ненаметљиво али и недвосмислено сазнајемо да су неки ратни ветерани који се нису најбоље снашли у мирнодопском свету (а што у време писања романа није била претерано честа литерарна тема јер су ођеци ранте победе још били гласни). У тренутку када, усред акције, пљачкаши сазнају да су намагарчени и искоришћени за освету једног човека према целом граду, прича излази из шаблона и тражи додатну пажњу. И финале такође одступа од виђеног - Паркер „наслеђује“ девојку погинулог криминалца (као својеврсну „награду преживелом ратнику“), знајући сасвим сигурно шта плаћа и шта ће за то добити али му се по глави мота и слика девојке која је (желећи бољи живот) из опљачканог и спаљеног градића својевољно побегла са младим криминалцем - у тренутку циничне спознаје Паркеру се чини да је момак боље прошао од њега. Такве (круцијалне) дилеме једног окорелог убице и пљачкаша стварно се не виђају често!

Илија Бакић