Културни дневник, 1000. издање: Мали јубилеј за РТС, велики за културу

Шта вам је био најтежи, а шта најлепши део посла током ове четири године трајања емисије?

Када радите оно што волите ништа није тешко. Тако да слободно могу да кажем да тежак део, у овом случају, за мене не постоји. Културни дневник је идеалан водич кроз актуелне теме и дешавања из света културе, филма, позоришта, сликарства, вајарства, фотографије, музике, архитектуре, и што је мени посебно интересантно, многих садржаја који се налазе на граници науке и уметности. Настојимо да испратимо догађаје широм Србије и света и верујем да нам је то до сада полазило за руком, јер колико год да има културних и уметничких догађаја у било ком простору и на било ком делу планете, ако их медијски не испратите знајте да сте ускратили прилику многим људима да их виде, да пронађу инспирацију у нечему што им се допада, да се заинтересују за неке нове садржаје, да се едукују, и можда, зашто да не, и сами направе неко ново уметничко дело које ће опет, подстаћи друге на размишљање.

Афирмацијом културе и уметности кроз присуство у медијима, ви дајете људима на знање да су такве ствари пожељне, тражене, допадљиве и уливате им храброст да наставе са својом уметничком праксом.

Изузетно је важно подстицати праве вредности, а медији представљају један од најбољих начина да то урадите. Зато треба бити веома пажљив и медијски простор отварати за праве узоре, не заборавити на то да они обликују укус гледалаца, да их образују и усмеравају.

Могу да кажем да је то најлепши део посла са којим сам се суочила током ове четири године – бити на правом путу, бити део тима који на такав начин учествује у креирању и пласирању медијских садржаја.

Да ли сте радећи Културни дневник открили нека нова културна дешавања која сте заволели?

Радећи Културни дневник открила сам много нових дешавања која су ми се допала, списак је заиста дуг.

Такође сам проширила своје видике и сазнала прегршт занимљивих ствари о неким мени већ добро познатим и драгим манифестацијама, попут ФЕСТ-а или рецимо Београдске интернационалне недеље архитектуре, коју с нестрпљењем чекам сваке године, посебно због традиционалних шетњи које се организују кроз град.

Увек је велика част и привилегија када захваљујући људима који долазе у госте из прве руке унапред добијем бројне информације и сазнам све што ме занима.

Заиста је велико задовољство радити једну такву емисију јер је то одлична прилика да упознате велики број изузетно талентованих младих људи, који су тек на почетку своје уметничке каријере, али и већ добро познате великане нашег глумишта, музичаре, писце, сликаре, вајаре и наравно, што је мени посебно драго, архитекте. Током протеклих година кроз студио Културног дневника прошло је много гостију који су ме својом причом, делима и радом одушевили.

Када говоримо конкретно о последњих неколико месеци морам да признам да је на мене снажан утисак оставио разговор са нашим познатим виолинистом, Стефаном Миленковићем, који је говорио о својим најновијим концертима и гостовањима, али и са гледаоцима поделио причу о свом, помало необичном хобију – падобранству. Изненадила сам се када сам сазнала да има 550 скокова, а да му је рекорд био 23 скока у једном дану.

Да ли су по вама испуњена очекивања, да ће ова емисија бити „Културна револуција на домаћем телевизијском небу” и да ће вратити култури место које јој у медијима и јавности припада?

Вратити култури место које јој припада у медијима и јавности свакако није лак посао. Културни дневник је само један, али изузетно значајан корак на том путу.

Међутим, веома је важно почети. Сигурна сам да је само постојање једне такве емисије на првом програму Јавног медијског сервиса веома важно. То је нешто чиме се не може похвалити ниједна телевизија код нас која нема чак ни сличан садржај, а гледаност Културног дневника, коментари гледалаца и критика стручњака указују на то да за културу ипак није касно, али да јој треба пружити подршку.

Оно што смо ми током ове четири године открили јесте да интересовање и те како постоји, а то буди наду. Нада је веома важна, то је она искра која трепери и захваљујући којој, уколико јој поклоните довољно пажње, можете да мењате свет.

Искрено се надам на боље. Што се тиче очекивања у вези са Културним дневником, мало је рећи да су она испуњена. Зато сада храбро идемо даље, у нове победе.

Удаљавамо ли се полако с тог пута маргинализације културе?

Верујем да се удаљавамо, полако, али сигурно. Чудан је то пут. Као да, на неки начин, долази до раслојавања друштва. Имам утисак да интересовање за културне садржаје постаје све веће међу одређеном групом људи, међу којима је и раније постојало, али и да такође међу њима има и много младих, што је веома утешно.

Нажалост, с друге стране, захваљујући снажном медијском притиску неких других, комерцијалних садржаја, опет имамо много оних који у њима проналазе „инспирацију”, али не треба заборавити да квалитет не значи нужно и квантитет.

Потребно је да имате јаку моћ расуђивања и снажну вољу да не одустајете упркос ономе чему се „чини” да стреми већина. Зато опет кажем, медији имају изузетно важну улогу, велику моћ и требало би да је користе на прави начин, а стање у нашем друштву говори о томе да ми сви тражимо нешто ново, боље, лепше, културније, другачије и да нам је то и више него потребно.

Као неко ко је завршио Архитектонски факултет, свира два инструмента, говори 4 страна језика и ради емисију о култури, осећате ли се понекад удаљеним од популарних вредности и дешавања?

Искрено верујем да свако од нас има своју листу популарних вредности и дешавања. Што је занимљиво једној особи, не мора да значи да ће бити пођеднако интересантно и другој.

И то је сасвим у реду. Замислите како би било када би сви људи на овом свету слушали само једну врсту музике или када би им се допадала само једна особа. То никако не би ваљало.

Човек свакако треба да има могућност избора. Имам среће да делим исте или сличне вредности са људима са којим се дружим, сарађујем, са већином оних који се налазе у мом окружењу.

Не кажем да не треба прихватити различитости, човек треба да има ширину, да може да се снађе и прилагоди свакој ситуацији, јер то је права вештина, али једноставо свако од нас стреми ономе што му прија. И то је неизбежно.

За мене, популарно дешавање може бити премијера неког лепог филма, представе, нека нова изложба, концерт класичне, поп или рецимо џез музике. Чињеница да радим емисију попут „Културног дневника” за мене у том смислу не значи удаљавање од популарних вредности и дешавања, већ то доживљавам као да сам добила карту за први ред.

Снежана Милановић