Kulturni dnevnik, 1000. izdanje: Mali jubilej za RTS, veliki za kulturu

Šta vam je bio najteži, a šta najlepši deo posla tokom ove četiri godine trajanja emisije?

Kada radite ono što volite ništa nije teško. Tako da slobodno mogu da kažem da težak deo, u ovom slučaju, za mene ne postoji. Kulturni dnevnik je idealan vodič kroz aktuelne teme i dešavanja iz sveta kulture, filma, pozorišta, slikarstva, vajarstva, fotografije, muzike, arhitekture, i što je meni posebno interesantno, mnogih sadržaja koji se nalaze na granici nauke i umetnosti. Nastojimo da ispratimo događaje širom Srbije i sveta i verujem da nam je to do sada polazilo za rukom, jer koliko god da ima kulturnih i umetničkih događaja u bilo kom prostoru i na bilo kom delu planete, ako ih medijski ne ispratite znajte da ste uskratili priliku mnogim ljudima da ih vide, da pronađu inspiraciju u nečemu što im se dopada, da se zainteresuju za neke nove sadržaje, da se edukuju, i možda, zašto da ne, i sami naprave neko novo umetničko delo koje će opet, podstaći druge na razmišljanje.

Afirmacijom kulture i umetnosti kroz prisustvo u medijima, vi dajete ljudima na znanje da su takve stvari poželjne, tražene, dopadljive i ulivate im hrabrost da nastave sa svojom umetničkom praksom.

Izuzetno je važno podsticati prave vrednosti, a mediji predstavljaju jedan od najboljih načina da to uradite. Zato treba biti veoma pažljiv i medijski prostor otvarati za prave uzore, ne zaboraviti na to da oni oblikuju ukus gledalaca, da ih obrazuju i usmeravaju.

Mogu da kažem da je to najlepši deo posla sa kojim sam se suočila tokom ove četiri godine – biti na pravom putu, biti deo tima koji na takav način učestvuje u kreiranju i plasiranju medijskih sadržaja.

Da li ste radeći Kulturni dnevnik otkrili neka nova kulturna dešavanja koja ste zavoleli?

Radeći Kulturni dnevnik otkrila sam mnogo novih dešavanja koja su mi se dopala, spisak je zaista dug.

Takođe sam proširila svoje vidike i saznala pregršt zanimljivih stvari o nekim meni već dobro poznatim i dragim manifestacijama, poput FEST-a ili recimo Beogradske internacionalne nedelje arhitekture, koju s nestrpljenjem čekam svake godine, posebno zbog tradicionalnih šetnji koje se organizuju kroz grad.

Uvek je velika čast i privilegija kada zahvaljujući ljudima koji dolaze u goste iz prve ruke unapred dobijem brojne informacije i saznam sve što me zanima.

Zaista je veliko zadovoljstvo raditi jednu takvu emisiju jer je to odlična prilika da upoznate veliki broj izuzetno talentovanih mladih ljudi, koji su tek na početku svoje umetničke karijere, ali i već dobro poznate velikane našeg glumišta, muzičare, pisce, slikare, vajare i naravno, što je meni posebno drago, arhitekte. Tokom proteklih godina kroz studio Kulturnog dnevnika prošlo je mnogo gostiju koji su me svojom pričom, delima i radom oduševili.

Kada govorimo konkretno o poslednjih nekoliko meseci moram da priznam da je na mene snažan utisak ostavio razgovor sa našim poznatim violinistom, Stefanom Milenkovićem, koji je govorio o svojim najnovijim koncertima i gostovanjima, ali i sa gledaocima podelio priču o svom, pomalo neobičnom hobiju – padobranstvu. Iznenadila sam se kada sam saznala da ima 550 skokova, a da mu je rekord bio 23 skoka u jednom danu.

Da li su po vama ispunjena očekivanja, da će ova emisija biti „Kulturna revolucija na domaćem televizijskom nebu” i da će vratiti kulturi mesto koje joj u medijima i javnosti pripada?

Vratiti kulturi mesto koje joj pripada u medijima i javnosti svakako nije lak posao. Kulturni dnevnik je samo jedan, ali izuzetno značajan korak na tom putu.

Međutim, veoma je važno početi. Sigurna sam da je samo postojanje jedne takve emisije na prvom programu Javnog medijskog servisa veoma važno. To je nešto čime se ne može pohvaliti nijedna televizija kod nas koja nema čak ni sličan sadržaj, a gledanost Kulturnog dnevnika, komentari gledalaca i kritika stručnjaka ukazuju na to da za kulturu ipak nije kasno, ali da joj treba pružiti podršku.

Ono što smo mi tokom ove četiri godine otkrili jeste da interesovanje i te kako postoji, a to budi nadu. Nada je veoma važna, to je ona iskra koja treperi i zahvaljujući kojoj, ukoliko joj poklonite dovoljno pažnje, možete da menjate svet.

Iskreno se nadam na bolje. Što se tiče očekivanja u vezi sa Kulturnim dnevnikom, malo je reći da su ona ispunjena. Zato sada hrabro idemo dalje, u nove pobede.

Udaljavamo li se polako s tog puta marginalizacije kulture?

Verujem da se udaljavamo, polako, ali sigurno. Čudan je to put. Kao da, na neki način, dolazi do raslojavanja društva. Imam utisak da interesovanje za kulturne sadržaje postaje sve veće među određenom grupom ljudi, među kojima je i ranije postojalo, ali i da takođe među njima ima i mnogo mladih, što je veoma utešno.

Nažalost, s druge strane, zahvaljujući snažnom medijskom pritisku nekih drugih, komercijalnih sadržaja, opet imamo mnogo onih koji u njima pronalaze „inspiraciju”, ali ne treba zaboraviti da kvalitet ne znači nužno i kvantitet.

Potrebno je da imate jaku moć rasuđivanja i snažnu volju da ne odustajete uprkos onome čemu se „čini” da stremi većina. Zato opet kažem, mediji imaju izuzetno važnu ulogu, veliku moć i trebalo bi da je koriste na pravi način, a stanje u našem društvu govori o tome da mi svi tražimo nešto novo, bolje, lepše, kulturnije, drugačije i da nam je to i više nego potrebno.

Kao neko ko je završio Arhitektonski fakultet, svira dva instrumenta, govori 4 strana jezika i radi emisiju o kulturi, osećate li se ponekad udaljenim od popularnih vrednosti i dešavanja?

Iskreno verujem da svako od nas ima svoju listu popularnih vrednosti i dešavanja. Što je zanimljivo jednoj osobi, ne mora da znači da će biti pođednako interesantno i drugoj.

I to je sasvim u redu. Zamislite kako bi bilo kada bi svi ljudi na ovom svetu slušali samo jednu vrstu muzike ili kada bi im se dopadala samo jedna osoba. To nikako ne bi valjalo.

Čovek svakako treba da ima mogućnost izbora. Imam sreće da delim iste ili slične vrednosti sa ljudima sa kojim se družim, sarađujem, sa većinom onih koji se nalaze u mom okruženju.

Ne kažem da ne treba prihvatiti različitosti, čovek treba da ima širinu, da može da se snađe i prilagodi svakoj situaciji, jer to je prava veština, ali jednostavo svako od nas stremi onome što mu prija. I to je neizbežno.

Za mene, popularno dešavanje može biti premijera nekog lepog filma, predstave, neka nova izložba, koncert klasične, pop ili recimo džez muzike. Činjenica da radim emisiju poput „Kulturnog dnevnika” za mene u tom smislu ne znači udaljavanje od popularnih vrednosti i dešavanja, već to doživljavam kao da sam dobila kartu za prvi red.

Snežana Milanović