Стојан Новаковић и Дубровник

Током више од пет деценија његовог веома разуђеног и плодотворног рада, Новаковић је дао велики допринос многим научним дисциплинама. Поред тога, био је на челу најугледнијих културних и научних установа и институција - Народне библиотеке, Народног музеја у Београду (1869-1874) и Српске краљевске академије (1906-1915).

Каријеру је почео филолошким студијама код Ђуре Даничића, настављајући је као професор гимназије и Лицеја, односно Велике школе у Београду. Рано се огледао у науци, па је већ у двадесет трећој години био изабран за члана Српског ученог друштва (претеча САНУ). Успешна и разноврсна стваралачка биографија одредила је и Новаковићеву ангажованост у ширем друштвеном и јавном животу (у три маха био је министар просвете, затим унутрашњих и спољних послова).

Од првог дана бављења нашом прошлошћу, Стојан Новаковић је велики део своје пажње посвећивао Дубровачкој републици и животу и раду старих Дубровчана. То га је упућивало на живу сарадњу са савременицима, посебно књижевницима који су живели у граду под Срђем. Све живље приближавање Дубровчана са Новаковићем било је наставак сарадње коју су подстакли два весника новог доба овог града - Матија Бан и Медо Пуцић.

Од свих Дубровчана Новаковић је био најближи са Валтазаром Богишићем, са којим је остао у преписци и личним везама 40 година. Ти односи почињу 1867. када се Богишић обратио Новаковићу у вези са радом на прикупљању народних обичаја и обичајног права. Касније се између њих развило и лично и породично пријатељство. У вези са тим, треба споменути Новаковићеву супругу Јелену, коју је Богишић по руском обичају звао Јелена Ивановна, као и њиховог сина Милету, чије је студије у Паризу Богишић пратио и на свој начин помагао.

Поздрављени овацијама и банкетом



Потврду присних односа културних посленика Београда и Дубровчана, потврђује и дочек приликом посете Стојана Новаковића и Јована Скерлића овом далматинском граду. Долазећи из Сарајева, где су као представници Српске књижевне задруге присуствовали годишњој скупштини “Просвјете“, Новаковић и Скерлић стигли су у Дубровник 25. септембра 1912. У име општине на железничкој станици поздравио их је члан Већа Иво де Ђули, а пред хотелом “Империјал“, где су одсели, омладина их је поздравила овацијама. Сутрадан увече, Новаковићу и Скерлићу грађанство приређује банкет код хотела. Пред Гундулићевим спомеником, у част двојице великана певало се “Хеј Словени“, а у граду се чула песма “Србијанци и Хрвати похрлите журно“, уз клицање краљу Петру Карађорђевићу.

Из преписке двојице великана и сарадника може се видети које су књиге у одређеном тренутку спремали, шта су о одговарујућим темама мислили, и у којим су научним и књижевним подухватима учествовали. Ова кореспонденција показује са каквом вером се некада гледало у југословенство, али и разорним силама које су интензивно деловале на спречавању ове идеје. То су све болније осећали и Богишић и Новаковић, који је морао да прекине сарадњу са ЈАЗУ у Загребу у којој је на ћирилици штампао своје студије.

Осим сусрета са знаменитим културним прегаоцима, Новаковићева веза са историјом овог града одвијала се и кроз истраживања дубровачке књижевности. Он је 1867. објавио “Историју српске књижевности“ која је коначан облик добила у другом издању, четири године касније. У оквиру те историје, “средње“ поглавље заузела је дубровачка књижевност. Према Новаковићевој концепцији, књижевност Дубровника заузимала је место између “старе“ (средњовековне) и новије, која је почињала од prеddositеjеvog времена.

Он је целокупан одсек дубровачке књижевности довео у везу са значајним италијанским утицајем, уводећи компаратистички приступ предмету. Ипак, без правог разумевања ренесансе као свеукупног препорода, затим књижевно-историјског предзнања које би му омогућило да уочи оквире епохе и њене одлике, као и без препознавања битних садржинских, тематских и стилских разлика између литературе ренесансе 16. и барока 17. века, Новаковић је дао поједностављен поглед на дубровачку књижевност.

Поред тога, цео одсек у периодизацији, пре него што су ушли у употребу термини ренесанса и барок, називан је “средњом“ књижевношћу. Најзначајнији представници следеће епохе, којој Новаковић није дао име али ју је као нову препознао, били су Иван Гундулић, Yono Палмотић и Игњат Ђурђевић. Он је у свом прегледу дубровачке књижевности “бесмртног“ Гундулића представио потпуније него друге ауторе, истичући значај његовог лирског, епског и драмског опуса.

Синиша Ковачевић