Кристина Милосављевић: Треба да имамо онолико колико нам је потребно

Завршила је основне студије специјалне рехабилитације и едукације на Медицинском факултету, сада је на мастеру на истом одсеку и ради у ординацији за особе са оштећеним слухом и говором.

„Желела сам своју фотографију да преиначим у нешто што је корисно“, објашњава Кристина.

„Фотографија је увек промовисана кроз неку моду, односно кроз нешто што је естетски лепо и нашминкано. С тим сам и ја почела, међутим, у неком моменту ми је досадило зато што сви раде тако нешто, а и није ме испуњавало. С једне стране сам се трудила да помогнем људима и хтела сам да истакнем да не треба да судимо књизи по корицама, а с друге стране сам фотографисала нешто сасвим другачије.“

Фотографисала си „корице”?

„Управо тако. Желела сам да фотографије заправо осликавају моје ставове. То сам спојила с нечим до чега ми је веома стало, а то су деца са сметњама у развоју. Тако сам одлучила да направим пројекат „Породица је богатство живљења”.“

У ком смислу је корисно спојити те две ствари?

„Мислим да је фотографија веома моћан медиј јер може много тога да пренесе, нарочито у данашње време кад људи не читају. Можда ако им баш нешто западне за око, узму па прочитају.“

Рецимо, као што ће прочитати овај интервју.

„На пример. Али најчешће су фотографије те које их привуку. У супротном, ретко кад обраћају пажњу и извлаче се на то да немају времена, да су заузети и слично. С обзиром на то да је мени баш стало до тога, желела сам да кроз фотографију покажем како особе које имају сметње у развоју и оне који немају, имају једнаку љубав за своје родитеље и у својој породици, и да се то ни на који начин не разликује. Тиме сам хтела да поспешим и охрабрим родитеље који имају дете са сметњама у развоју, да га задрже у породици, да увиде да то једног дана неће бити ни страшно, ни болно као што се првобитно чини, и да ће једнако имати и лепих и срећних тренутака у животу као и било која друга породица.“

А кроз фотографију можеш, на неки начин, да замрзнеш те тренутке и да их пласираш у јавност. Да ли је то суштина?

„У суштини - јесте. Све фотографије су црно-беле, јер су породице биле различитог материјално-финансијског статуса и нисам желеа да се то примети на сликама. Трудила сам се да фокус буде на њиховим емоцијама, изразима лица који су били природни. Нисам им тражила да се намештају и позирају, већ сам им рекла да се играју са својом децом онако како се иначе играју. У почетку су били стегнути, али после неког времена се сви опусте јер се ја искључим и трудим се да не постојим. Једино се тако могу добити искрене емоције.“

Срећа лежи у љубави према ономе што радите

Да насиље над женама није у реду и да је то одраз слабости и немоћи, порука је коју Кристина жели да пошаље кроз уверљиве аутопортрете на друштвеним мрежама. Такође је покренула и пројекат „Јаке жене” кроз који жели да промовише помагачке делатности и занимања, односно чињеницу да жена која има каријеру може да има и породицу.

„Невезано за ниво стручне спреме, тражила сам жене које су пожртвоване у свом послу који воле и који су бирале срцем - каже наша саговорница. - Најчешће се тако и дешава у помагачким делатностима, јер нема неког новчаног бенефита, а посао јесте стресан. Желим да скупим жене које су успешне у свом послу, имају породицу, које су задовољне, срећне и остварене. Желим да истакнем да неке жене могу да буду пример другима, младим девојкама, да треба да бирају оно што воле, једино ће тако бити срећне. То би резултирало изложбом на којој би се пуштали и интервјуи које сам радила сам тим женама.“

Какве су реакције тих породица и околине на пројекат?

„Реакције су врло позитивне, нарочито сад, након годину и по дана. Скоро сам поновила ту изложбу и позвала сам породице с којима сам сарађивала. Када су дошли, били су шокирани колико се све променило. И тада су били срећни и све је било супер, а сада је постало још боље. Сад ми пада на памет да поново све урадим, исто с тим породицама, и да направимо поређење некад и сад. Из мог угла је све позитивније.“

Осим фотографије, бавиш се и хуманитарним радом.

„На неки начин сам се искључила из факултетских хуманитарних акција, оставила сам млађим колегама да се боре. Првобитно сам почела самостално да организујем разне акције, а сада се трудим да системски променим неке ствари. Почело је из љубави према деци са сметњама у развоју која се налазе у Дому у Ветернику. Онда сам то почела да радим преко факултета. Сада, кад сам дипломирала, желим да покушам да кроз пројекте системски нешто променим за њих. Желим да и даље добијају пакетиће, али и да им се омогући да могу да дођу до центра, виде како је лепо окићен и слично. Волела бих да што више буду укључени у друштво и да се интегришу у средини у којој живе.“

Колико су млади спремни да било шта системски решавају?

„Сусрела сам се са неколико појединаца који су заиста били вољни и жељни да нешто системски решавају, али најчешће млади нису толико ангажовани. Најчешће су мотивисани да зараде нешто за себе и то је домет до којег гледају. Искрено, не кривим младе, кривим друштво, систем који их је тако научио. Данашње време је такво да се материјално највише цени. Мислим да би од малена требало да учимо да треба да имамо онолико колико нам је потребно и да свој вишак усмеримо на некога ко нема ни толико.“

Каква нас, онда, будућност чека?

„Добра, ако почнемо да васпитавамо децу на адекватан начин.“

Када? Јуче?

„Па јуче, али можемо да кренемо и од данас. Битно је да кренемо, то је увек најтеже. Ако мислимо да ће све бити црно, онда немамо ни вољу да кренемо. Али ако знамо да ће се видети промене, онда је боље и данас, него никад.“

Л. Радловачки