Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

Kristina Milosavljević: Treba da imamo onoliko koliko nam je potrebno

05.01.2018. 10:15 10:19
Piše:
Foto: Kristina Milosavljević, foto: Privatna arhiva

Nova godina - novi početak. Stoga je savršena prilika da uplovimo u 2018. inspirisani pričom Kristine Milosavljević (23) koja je spojila svoje dve ljubavi: rad sa decom koja imaju smetnje u razvoju i fotografiju.

Završila je osnovne studije specijalne rehabilitacije i edukacije na Medicinskom fakultetu, sada je na masteru na istom odseku i radi u ordinaciji za osobe sa oštećenim sluhom i govorom.

„Želela sam svoju fotografiju da preinačim u nešto što je korisno“, objašnjava Kristina.

„Fotografija je uvek promovisana kroz neku modu, odnosno kroz nešto što je estetski lepo i našminkano. S tim sam i ja počela, međutim, u nekom momentu mi je dosadilo zato što svi rade tako nešto, a i nije me ispunjavalo. S jedne strane sam se trudila da pomognem ljudima i htela sam da istaknem da ne treba da sudimo knjizi po koricama, a s druge strane sam fotografisala nešto sasvim drugačije.“

Fotografisala si „korice”?

„Upravo tako. Želela sam da fotografije zapravo oslikavaju moje stavove. To sam spojila s nečim do čega mi je veoma stalo, a to su deca sa smetnjama u razvoju. Tako sam odlučila da napravim projekat „Porodica je bogatstvo življenja”.“

U kom smislu je korisno spojiti te dve stvari?

„Mislim da je fotografija veoma moćan medij jer može mnogo toga da prenese, naročito u današnje vreme kad ljudi ne čitaju. Možda ako im baš nešto zapadne za oko, uzmu pa pročitaju.“

Recimo, kao što će pročitati ovaj intervju.

„Na primer. Ali najčešće su fotografije te koje ih privuku. U suprotnom, retko kad obraćaju pažnju i izvlače se na to da nemaju vremena, da su zauzeti i slično. S obzirom na to da je meni baš stalo do toga, želela sam da kroz fotografiju pokažem kako osobe koje imaju smetnje u razvoju i one koji nemaju, imaju jednaku ljubav za svoje roditelje i u svojoj porodici, i da se to ni na koji način ne razlikuje. Time sam htela da pospešim i ohrabrim roditelje koji imaju dete sa smetnjama u razvoju, da ga zadrže u porodici, da uvide da to jednog dana neće biti ni strašno, ni bolno kao što se prvobitno čini, i da će jednako imati i lepih i srećnih trenutaka u životu kao i bilo koja druga porodica.“

A kroz fotografiju možeš, na neki način, da zamrzneš te trenutke i da ih plasiraš u javnost. Da li je to suština?

„U suštini - jeste. Sve fotografije su crno-bele, jer su porodice bile različitog materijalno-finansijskog statusa i nisam želea da se to primeti na slikama. Trudila sam se da fokus bude na njihovim emocijama, izrazima lica koji su bili prirodni. Nisam im tražila da se nameštaju i poziraju, već sam im rekla da se igraju sa svojom decom onako kako se inače igraju. U početku su bili stegnuti, ali posle nekog vremena se svi opuste jer se ja isključim i trudim se da ne postojim. Jedino se tako mogu dobiti iskrene emocije.“


Sreća leži u ljubavi prema onome što radite

Da nasilje nad ženama nije u redu i da je to odraz slabosti i nemoći, poruka je koju Kristina želi da pošalje kroz uverljive autoportrete na društvenim mrežama. Takođe je pokrenula i projekat „Jake žene” kroz koji želi da promoviše pomagačke delatnosti i zanimanja, odnosno činjenicu da žena koja ima karijeru može da ima i porodicu.

„Nevezano za nivo stručne spreme, tražila sam žene koje su požrtvovane u svom poslu koji vole i koji su birale srcem - kaže naša sagovornica. - Najčešće se tako i dešava u pomagačkim delatnostima, jer nema nekog novčanog benefita, a posao jeste stresan. Želim da skupim žene koje su uspešne u svom poslu, imaju porodicu, koje su zadovoljne, srećne i ostvarene. Želim da istaknem da neke žene mogu da budu primer drugima, mladim devojkama, da treba da biraju ono što vole, jedino će tako biti srećne. To bi rezultiralo izložbom na kojoj bi se puštali i intervjui koje sam radila sam tim ženama.“


Kakve su reakcije tih porodica i okoline na projekat?

„Reakcije su vrlo pozitivne, naročito sad, nakon godinu i po dana. Skoro sam ponovila tu izložbu i pozvala sam porodice s kojima sam sarađivala. Kada su došli, bili su šokirani koliko se sve promenilo. I tada su bili srećni i sve je bilo super, a sada je postalo još bolje. Sad mi pada na pamet da ponovo sve uradim, isto s tim porodicama, i da napravimo poređenje nekad i sad. Iz mog ugla je sve pozitivnije.“

Osim fotografije, baviš se i humanitarnim radom.

„Na neki način sam se isključila iz fakultetskih humanitarnih akcija, ostavila sam mlađim kolegama da se bore. Prvobitno sam počela samostalno da organizujem razne akcije, a sada se trudim da sistemski promenim neke stvari. Počelo je iz ljubavi prema deci sa smetnjama u razvoju koja se nalaze u Domu u Veterniku. Onda sam to počela da radim preko fakulteta. Sada, kad sam diplomirala, želim da pokušam da kroz projekte sistemski nešto promenim za njih. Želim da i dalje dobijaju paketiće, ali i da im se omogući da mogu da dođu do centra, vide kako je lepo okićen i slično. Volela bih da što više budu uključeni u društvo i da se integrišu u sredini u kojoj žive.“

Koliko su mladi spremni da bilo šta sistemski rešavaju?

„Susrela sam se sa nekoliko pojedinaca koji su zaista bili voljni i željni da nešto sistemski rešavaju, ali najčešće mladi nisu toliko angažovani. Najčešće su motivisani da zarade nešto za sebe i to je domet do kojeg gledaju. Iskreno, ne krivim mlade, krivim društvo, sistem koji ih je tako naučio. Današnje vreme je takvo da se materijalno najviše ceni. Mislim da bi od malena trebalo da učimo da treba da imamo onoliko koliko nam je potrebno i da svoj višak usmerimo na nekoga ko nema ni toliko.“

Kakva nas, onda, budućnost čeka?

„Dobra, ako počnemo da vaspitavamo decu na adekvatan način.“

Kada? Juče?

„Pa juče, ali možemo da krenemo i od danas. Bitno je da krenemo, to je uvek najteže. Ako mislimo da će sve biti crno, onda nemamo ni volju da krenemo. Ali ako znamo da će se videti promene, onda je bolje i danas, nego nikad.“

L. Radlovački

Piše:
Pošaljite komentar