Ирена Поповић, композиторка: Музика у позоришту није тепих

Управо кроз сарадњу са Урбаном, на Станковићевој “Коштани” (Народно позориште Суботица) и Стеријиним “Родољупцима” (Народно позориште Београд), добила је две Стеријине награде.

Позоришна музика Ирене Поповић Драговић је карактеристична, препознатљива, краси је широк дијапазон израза, од народних до панк и хеви метал мотива. Њени сонгови се често певуше и дуго после одгледаних представа, настављајући да живе свој живот. Један од новијих, упечатљивијих, је сонг “Проћи ће” из представе “Деца радости” Милене Марковић, у режији Снежане Тришић (Атеље 212). Овај сонг је изведен у оквиру наступа полазника радионице на недавно одржаном Фестивалу савременог позоришта “Дезире” у Суботици. Радионице коју је Ирена маестрално “режирала”...   

Импресивна музичка радионица “за глумце и неглумце” на “Дезиреу”! Шта за вас значи та врста ангажмана?

- Док сам студирала на Моцартеуму, радила сам радионице са глумцима. Пошто немачки нисам знала, на сцени сам са њима комуницирала путем звукова. “Терала” сам их да свирају инструменте, да се тако изражавају. Онда су дошле неке друге радионице које су биле везане за децу, за озвучавање прича и бајки, где су клинци правили музику у односу на добијени текст. Уместо наратора, постојао је само звук који прати причу. На “Дезиреу”, идеја је била да све што радим последњих година у позоришту, покушам да урадим са људима који нису само глумци. Да покушамо да пренесемо процес, да људи осете како се прави музика, шта значи свирати инструмент који не познајеш. Моје искуство је да људи који имају склоност ка било ком уметничком изразу, укључујући слику, реч, покрет, даровити су да се изразе кроз звук. Можда би неко други тражио да се изразе кроз покрет, али звук је мој језик и ова радионица је била везана за то. Покрет помињем зато што звукове које производимо учеснике често покрећу на неку врсту плеса, ритуала.

Шта је за вас улога музичке композиције у позоришту?

- Неколико година уназад нисам добила посао који укључује музику коју ми зовемо тепих (подлога). Радила сам ту врсту ангажоване музике која је укључена у режију и драматургију, а оно што је мени најзначајније и што ме окренуло, то је мој рад са глумцима, зато што сам не мали број пута до сада успела да им решим велике ствари које они, кад је режија у питању, нису најбоље осећали и сналазили се у њима. Моја теорија, која се можда и коси са овим системом школовања, јесте да температура тела у тренутку док се изговара текст или пева, ни у једном тренутку у глумцу не би требало да буде другачија. Не би требало да имају другачију импостацију. Вероватно би ми сад ову теорију оборили многи који се баве тиме, али оно што чини једног озбиљног драмског уметника, је то да звук употребљава као што користи реч. Значи да је толико способан и спреман, отворен, да види кад му је реч као реч недовољна, ту исту реч отпева или презентује другачије. Онда долазимо до нивоа да свака реч има свој укус, боју, мирис, целу звучност. Наравно, постоје звучније, сочније речи, али сви они велики монолози који су не велики по броју страна, него због лепоте речи које носе, кад задаш глумцима да их отпевају, да се играју речима, да добију другу ритмику, да изађу из нечег што би условно звали метар, да пробају да разбију ту врсту ритма који намеће сам текст - знате оно, један ред, па други - морају негде да осете мелодију текста. Она се некад поклапа са редовима, зарезима, а некад је проналази глумац. То се трудим кад радим са глумцима, трудим се да их научим да је сонг једно, а реч нешто друго. Те игре су од велике помоћи да се ти монолози разбију. Музика у позоришту није подлога, није подршка. Музика је једнак градивни елеменат као реч, као сваки други присутан на сцени. Јединство, садејство свих тих елемената, даје оно што називамо генијалним представама или генијалним сценама.   

Сад већ имате дуготрајну сарадњу са редитељем Андрашем Урбаном. Из представе у представу, његове режије постају и ваше, имају све више музичку структуру, као доминатан део изведбе?

- Заиста мислим да је Урбан, такав какав је, јединствен, не само код нас. Тај енергетски театар који је и музички, ако би га описивали прво би рекли да је моћан. Он је човек који уме да споји модерно и паганско. Зато његов театар зовемо “Урбанов театар”. Пошто дуго сарађујемо, не волим да мистификујем, постоји нешто што је прећутно. После неколико представа, не постоје више индикације. Сами смо одговорни, ја за свој део посла, он за свој. Једино ми је важно да смо стално у процесу надградње. Никад не разговарамо о томе да ли ће нешто да се допадне публици, критичарима. Та врста језика за нас је природна. Он не даје индикације да ли нешто треба да буде брзо, споро... Имамо прећутну лепоту у комуникацији, безусловно поверење, невероватну дубину у којој знамо да сами са собом морамо отићи даље. У свим уметничким симбиозама, то се дешава јако ретко. Мисим да оно што ми радимо јесте специфично и да музика коју пишем кад радим за друге редитеље звучи другачије. При том, ја дубоко осећам ту врсту театра који ми је наближи.

Постоји нешто што ја стварам једнако интуитивно и кад радим с другим редитељима, али они то пласирају другачије. Моје хармонске структуре су исте. Не мислим на жанровски захтев за одређеним сонгом. То могу занатски. Кад пишем за Кокана Младеновића, Снежану Тришић, Оливера Фрљића, који су ми исто блиски, или онима који нису, врло сам одговорна. Али, кад говоримо о Урбану, између нас постоји врло специфична комуникација. Он специфично комуницира и са средином у којој живи. Он мало људи пусти да му приђе. Ми смо потпуно другачији, и по понашању, по бучности... Уметнички, естетски смо блиски. Он прави модел, ја га озвучавам.

Шта вам је тренутно актуелно?

- Јако ми је значајна представа “Облак у панталонама” Кокана Младеновића, у позоришту “Деже Костолањи”, у Суботици. Другачија Коканова представа, у којој је назначајније то што глумци “фиксно” Урбанови, имају ту врсту посвећености, спремности да иду тамо где можда не би ишли, веровање у посао, занат, у свој позив. Те лепоте нема кад радите у другим позориштима. Да ли зато што су научени тако, не знам. Ја у тим процесима много тога научим, и више од њих. Они вас никада неће оставити на цедилу. То су средине које су затворене и мале. Дођете из Београда који је бучан и бахат, а они вас умире и тим својим понашањем кажу да су ту, да су присутни, да није фер да одете. Толико дају... С њима сам радила и представу “Мађар” у Темишвару... Мислим да глумци у Београду знају да се овде ради један чудноват театар и сви имају поштовање према томе. Имамо ту подељеност зато што су то овде Мађари, али чак и у Србији знају какав је њихов однос према послу. Тај однос стичеш код куће, стичеш у школи, али ти мораш сам, ако си одлучио да се бавиш уметношћу, да препознаш који је твој начин изражавања. Не изражавам се ја у свим стиловима једнако добро. Могу да ти кажем где сам најбоља, и где се ја добро осећам, али постоји нешто што глумац, кад заврши школу, кроз тај систем, какав год да је, мора да научи, а то подразумева померање граница. Уметници нису службеници. Њихов посао нема радно време. То најбоље знају наше породице. Једна доза фанатизма мора да постоји, да би био успешан. Е, сад, можемо да причамо шта је то успех. Лично испуњење, или награда. Ја сам подмирена зато што имам довољно награда, довољно представа иза себе и оних који ме чекају. Тако да могу да посматрам и друге колеге и будем срећна што радим. Најзначајнија ствар је ипак тај однос у којем кажеш себи да ти је добро кад радиш. Е, то имају људи овде у Суботици. Тога у Београду нема. Има синдиката и нема посла после два. А овде људи остану па вежбају целу ноћ.

Игор Бурић