Irena Popović, kompozitorka: Muzika u pozorištu nije tepih

Upravo kroz saradnju sa Urbanom, na Stankovićevoj “Koštani” (Narodno pozorište Subotica) i Sterijinim “Rodoljupcima” (Narodno pozorište Beograd), dobila je dve Sterijine nagrade.

Pozorišna muzika Irene Popović Dragović je karakteristična, prepoznatljiva, krasi je širok dijapazon izraza, od narodnih do pank i hevi metal motiva. Njeni songovi se često pevuše i dugo posle odgledanih predstava, nastavljajući da žive svoj život. Jedan od novijih, upečatljivijih, je song “Proći će” iz predstave “Deca radosti” Milene Marković, u režiji Snežane Trišić (Atelje 212). Ovaj song je izveden u okviru nastupa polaznika radionice na nedavno održanom Festivalu savremenog pozorišta “Dezire” u Subotici. Radionice koju je Irena maestralno “režirala”...   

Impresivna muzička radionica “za glumce i neglumce” na “Dezireu”! Šta za vas znači ta vrsta angažmana?

- Dok sam studirala na Mocarteumu, radila sam radionice sa glumcima. Pošto nemački nisam znala, na sceni sam sa njima komunicirala putem zvukova. “Terala” sam ih da sviraju instrumente, da se tako izražavaju. Onda su došle neke druge radionice koje su bile vezane za decu, za ozvučavanje priča i bajki, gde su klinci pravili muziku u odnosu na dobijeni tekst. Umesto naratora, postojao je samo zvuk koji prati priču. Na “Dezireu”, ideja je bila da sve što radim poslednjih godina u pozorištu, pokušam da uradim sa ljudima koji nisu samo glumci. Da pokušamo da prenesemo proces, da ljudi osete kako se pravi muzika, šta znači svirati instrument koji ne poznaješ. Moje iskustvo je da ljudi koji imaju sklonost ka bilo kom umetničkom izrazu, uključujući sliku, reč, pokret, daroviti su da se izraze kroz zvuk. Možda bi neko drugi tražio da se izraze kroz pokret, ali zvuk je moj jezik i ova radionica je bila vezana za to. Pokret pominjem zato što zvukove koje proizvodimo učesnike često pokreću na neku vrstu plesa, rituala.

Šta je za vas uloga muzičke kompozicije u pozorištu?

- Nekoliko godina unazad nisam dobila posao koji uključuje muziku koju mi zovemo tepih (podloga). Radila sam tu vrstu angažovane muzike koja je uključena u režiju i dramaturgiju, a ono što je meni najznačajnije i što me okrenulo, to je moj rad sa glumcima, zato što sam ne mali broj puta do sada uspela da im rešim velike stvari koje oni, kad je režija u pitanju, nisu najbolje osećali i snalazili se u njima. Moja teorija, koja se možda i kosi sa ovim sistemom školovanja, jeste da temperatura tela u trenutku dok se izgovara tekst ili peva, ni u jednom trenutku u glumcu ne bi trebalo da bude drugačija. Ne bi trebalo da imaju drugačiju impostaciju. Verovatno bi mi sad ovu teoriju oborili mnogi koji se bave time, ali ono što čini jednog ozbiljnog dramskog umetnika, je to da zvuk upotrebljava kao što koristi reč. Znači da je toliko sposoban i spreman, otvoren, da vidi kad mu je reč kao reč nedovoljna, tu istu reč otpeva ili prezentuje drugačije. Onda dolazimo do nivoa da svaka reč ima svoj ukus, boju, miris, celu zvučnost. Naravno, postoje zvučnije, sočnije reči, ali svi oni veliki monolozi koji su ne veliki po broju strana, nego zbog lepote reči koje nose, kad zadaš glumcima da ih otpevaju, da se igraju rečima, da dobiju drugu ritmiku, da izađu iz nečeg što bi uslovno zvali metar, da probaju da razbiju tu vrstu ritma koji nameće sam tekst - znate ono, jedan red, pa drugi - moraju negde da osete melodiju teksta. Ona se nekad poklapa sa redovima, zarezima, a nekad je pronalazi glumac. To se trudim kad radim sa glumcima, trudim se da ih naučim da je song jedno, a reč nešto drugo. Te igre su od velike pomoći da se ti monolozi razbiju. Muzika u pozorištu nije podloga, nije podrška. Muzika je jednak gradivni elemenat kao reč, kao svaki drugi prisutan na sceni. Jedinstvo, sadejstvo svih tih elemenata, daje ono što nazivamo genijalnim predstavama ili genijalnim scenama.   

Sad već imate dugotrajnu saradnju sa rediteljem Andrašem Urbanom. Iz predstave u predstavu, njegove režije postaju i vaše, imaju sve više muzičku strukturu, kao dominatan deo izvedbe?

- Zaista mislim da je Urban, takav kakav je, jedinstven, ne samo kod nas. Taj energetski teatar koji je i muzički, ako bi ga opisivali prvo bi rekli da je moćan. On je čovek koji ume da spoji moderno i pagansko. Zato njegov teatar zovemo “Urbanov teatar”. Pošto dugo sarađujemo, ne volim da mistifikujem, postoji nešto što je prećutno. Posle nekoliko predstava, ne postoje više indikacije. Sami smo odgovorni, ja za svoj deo posla, on za svoj. Jedino mi je važno da smo stalno u procesu nadgradnje. Nikad ne razgovaramo o tome da li će nešto da se dopadne publici, kritičarima. Ta vrsta jezika za nas je prirodna. On ne daje indikacije da li nešto treba da bude brzo, sporo... Imamo prećutnu lepotu u komunikaciji, bezuslovno poverenje, neverovatnu dubinu u kojoj znamo da sami sa sobom moramo otići dalje. U svim umetničkim simbiozama, to se dešava jako retko. Misim da ono što mi radimo jeste specifično i da muzika koju pišem kad radim za druge reditelje zvuči drugačije. Pri tom, ja duboko osećam tu vrstu teatra koji mi je nabliži.

Postoji nešto što ja stvaram jednako intuitivno i kad radim s drugim rediteljima, ali oni to plasiraju drugačije. Moje harmonske strukture su iste. Ne mislim na žanrovski zahtev za određenim songom. To mogu zanatski. Kad pišem za Kokana Mladenovića, Snežanu Trišić, Olivera Frljića, koji su mi isto bliski, ili onima koji nisu, vrlo sam odgovorna. Ali, kad govorimo o Urbanu, između nas postoji vrlo specifična komunikacija. On specifično komunicira i sa sredinom u kojoj živi. On malo ljudi pusti da mu priđe. Mi smo potpuno drugačiji, i po ponašanju, po bučnosti... Umetnički, estetski smo bliski. On pravi model, ja ga ozvučavam.

Šta vam je trenutno aktuelno?

- Jako mi je značajna predstava “Oblak u pantalonama” Kokana Mladenovića, u pozorištu “Deže Kostolanji”, u Subotici. Drugačija Kokanova predstava, u kojoj je naznačajnije to što glumci “fiksno” Urbanovi, imaju tu vrstu posvećenosti, spremnosti da idu tamo gde možda ne bi išli, verovanje u posao, zanat, u svoj poziv. Te lepote nema kad radite u drugim pozorištima. Da li zato što su naučeni tako, ne znam. Ja u tim procesima mnogo toga naučim, i više od njih. Oni vas nikada neće ostaviti na cedilu. To su sredine koje su zatvorene i male. Dođete iz Beograda koji je bučan i bahat, a oni vas umire i tim svojim ponašanjem kažu da su tu, da su prisutni, da nije fer da odete. Toliko daju... S njima sam radila i predstavu “Mađar” u Temišvaru... Mislim da glumci u Beogradu znaju da se ovde radi jedan čudnovat teatar i svi imaju poštovanje prema tome. Imamo tu podeljenost zato što su to ovde Mađari, ali čak i u Srbiji znaju kakav je njihov odnos prema poslu. Taj odnos stičeš kod kuće, stičeš u školi, ali ti moraš sam, ako si odlučio da se baviš umetnošću, da prepoznaš koji je tvoj način izražavanja. Ne izražavam se ja u svim stilovima jednako dobro. Mogu da ti kažem gde sam najbolja, i gde se ja dobro osećam, ali postoji nešto što glumac, kad završi školu, kroz taj sistem, kakav god da je, mora da nauči, a to podrazumeva pomeranje granica. Umetnici nisu službenici. Njihov posao nema radno vreme. To najbolje znaju naše porodice. Jedna doza fanatizma mora da postoji, da bi bio uspešan. E, sad, možemo da pričamo šta je to uspeh. Lično ispunjenje, ili nagrada. Ja sam podmirena zato što imam dovoljno nagrada, dovoljno predstava iza sebe i onih koji me čekaju. Tako da mogu da posmatram i druge kolege i budem srećna što radim. Najznačajnija stvar je ipak taj odnos u kojem kažeš sebi da ti je dobro kad radiš. E, to imaju ljudi ovde u Subotici. Toga u Beogradu nema. Ima sindikata i nema posla posle dva. A ovde ljudi ostanu pa vežbaju celu noć.

Igor Burić