Преживела ратни вихор па живот уткала у стихове
Живот је непредвидив, а животни пут наше суграђанке Наде Јовановић Крупљанин био је поплочан различитим догађајима, који су у њој будили најдубље емоције, од туге, бола и сете за Зеницом у пламену, до оних најлепших осећаја, када је добила унуку Милицу.
Како сама каже, суочавала се с најтежим животним ситуацијама, у којима је изгубила мужа и родитеље, а своје осећаје је пренела на папир стварајући уметност у стиховима.
„Моји родитељи су дошли у Зеницу, засновали породицу и сви смо живели и расли у складу, једни за друге, школовали се и засновали своје породице, да би нас несрећни рат све пољуљао, тако да од тада почиње моја патња“, рекла је Нада Јовановић Крупљанин.
Вихор рата их је одвео широм света, а њу у Бањалуку, где је се с млађим сином придружила старијем Александру, а после седам месеци, доласком сада већ покојног супруга, сви су били на окупу.
„По доласку у Бањалуку, где смо остали непуне две године, Александар је доживео несрећу и око пет и по година је био у болници, остао је везан за колица, да бисмо се преселили у Београд где смо имали бољу лекарску негу“, прича наша саговорница.
Ипак, животни пут их је довео до Новог Сада, у који су се сви породично заљубили током првог контакта.
„Без ичега смо 1995. године дошли у Нови Сад, без иједног познанства, буквално нисмо имали коме да кажемо добар дан. Тек тада почиње наша нова борба, син је успео да се, после свих недаћа, опорави и заснује своју породицу. Добио је ћеркицу Милицу, која ми је много помогла да се отргнем од свега. Она је била окидач да почнем да пишем и дечју поезију“, прича наша саговорница.
Смрт мужа 2007. године допринела је томе да Нада падне у депресију, без воље и жеље за дружењем у јавности. Заточена у стану, обузета тужним емоцијама, почела је да ради оно што најбоље уме – да пише песме.
„Писала сам за своју душу, кријући стихове негде у ладици, да нико не зна за њих јер сам васпитана да будем скромнија него што би требало. Стихови који ће се наћи у мојој првој збирци песама „Седефасти погледи”, а која само што није објављена, настали су у Новом Саду и посвећени су мом мужу, родитељима, синовима, унуци и неким драгим пријатељима. У ствари, посвећене су љубави“, подвлачи Нада.
После две године, укључила се у Културно–уметничко друштво „Исидор Бајић”, затим у удружења „Љубитеља лепе речи и песме” и пензионера града Новог Сада. Њен живот тада добија смисао, упознаје нове људе, учланила се у хор, литерарну и драмску секцију.
„На почетку су особе које су ме окруживале више веровале у мене него ја сама, што ми је дало крила и подршку да с другима поделим своје стихове. Са својим песмама сам учествовала на разним конкурсима, почеле су да долазе и награде и признања. Тада све добија смисао, поготово мојом првом збирком песама „Седефасти погледи”, рекла је Нада Јовановић Крупљанин, која није ни сањала да ће њен пензионерски живот бити толико узбудљив, поготово после свега онога што је што је прошла кроз живот.
И. Миклоши