Preživela ratni vihor pa život utkala u stihove

Kako sama kaže, suočavala se s najtežim životnim situacijama, u kojima je izgubila muža i roditelje, a svoje osećaje je prenela na papir stvarajući umetnost u stihovima.

„Moji roditelji su došli u Zenicu, zasnovali porodicu i svi smo živeli i rasli u skladu, jedni za druge, školovali se i zasnovali svoje porodice, da bi nas nesrećni rat sve poljuljao, tako da od tada počinje moja patnja“, rekla je Nada Jovanović Krupljanin.

Vihor rata ih je odveo širom sveta, a nju u Banjaluku, gde je se s mlađim sinom pridružila starijem Aleksandru, a posle sedam meseci, dolaskom sada već pokojnog supruga, svi su bili na okupu.

„Po dolasku u Banjaluku, gde smo ostali nepune dve godine, Aleksandar je doživeo nesreću i oko pet i po godina je bio u bolnici, ostao je vezan za kolica, da bismo se preselili u Beograd gde smo imali bolju lekarsku negu“, priča naša sagovornica.

Ipak, životni put ih je doveo do Novog Sada, u koji su se svi porodično zaljubili tokom prvog kontakta.

„Bez ičega smo 1995. godine došli u Novi Sad, bez ijednog poznanstva, bukvalno nismo imali kome da kažemo dobar dan. Tek tada počinje naša nova borba, sin je uspeo da se, posle svih nedaća, oporavi i zasnuje svoju porodicu. Dobio je ćerkicu Milicu, koja mi je mnogo pomogla da se otrgnem od svega. Ona je bila okidač da počnem da pišem i dečju poeziju“, priča naša sagovornica.

Smrt muža 2007. godine doprinela je tome da Nada padne u depresiju, bez volje i želje za druženjem u javnosti. Zatočena u stanu, obuzeta tužnim emocijama, počela je da radi ono što najbolje ume – da piše pesme.

„Pisala sam za svoju dušu, krijući stihove negde u ladici, da niko ne zna za njih jer sam vaspitana da budem skromnija nego što bi trebalo. Stihovi koji će se naći u mojoj prvoj zbirci pesama „Sedefasti pogledi”, a koja samo što nije objavljena, nastali su u Novom Sadu i posvećeni su mom mužu, roditeljima, sinovima, unuci i nekim dragim prijateljima. U stvari, posvećene su ljubavi“, podvlači Nada.

Posle dve godine, uključila se u Kulturno–umetničko društvo „Isidor Bajić”, zatim u udruženja „Ljubitelja lepe reči i pesme” i penzionera grada Novog Sada. Njen život tada dobija smisao, upoznaje nove ljude, učlanila se u hor, literarnu i dramsku sekciju.

„Na početku su osobe koje su me okruživale više verovale u mene nego ja sama, što mi je dalo krila i podršku da s drugima podelim svoje stihove. Sa svojim pesmama sam učestvovala na raznim konkursima, počele su da dolaze i nagrade i priznanja. Tada sve dobija smisao, pogotovo mojom prvom zbirkom pesama „Sedefasti pogledi”, rekla je Nada Jovanović Krupljanin, koja nije ni sanjala da će njen penzionerski život biti toliko uzbudljiv, pogotovo posle svega onoga što je što je prošla kroz život.

I. Mikloši