Вељко Петровић добио споменик у родном граду

Књижевник и друштвени прегалац својим делом је Сомбор прославио као Раванград. Као и prеthodna два споменика на главној градској Улици Краља Петра Првог (онај Лази Костићу и синеасти Ернесту Бошњаку), насталих на иницијативу и захваљујући прегалаштву чланова Удружења грађана „Мој Сомбор“ и овај постављен пред варошком библиотеком „Карло Бијелицки“ је израдио вајар Игор Шетер.

Поред председника УГ „Мој Сомбор“ Игора Тумбаса и сомборске градоначелнице Душанке Голубовић, споменик је свечано открио и академик Миро Вуксановић, који је Сомборцима познат и као дугогодишњи управник овдашње библиотеке, 1975-1988. У својој беседи, насловљеној „Ево Вељка који није ни одлазио“, актуелни управник библиотеке САНУ иза кога стоји и огроман књижевни опус, присетио се и ранијих покушаја да се великом приповедачу подигне довољно достојно спомен обележје у граду који је својим делом занавек уписао у српску књижевну повесницу.

  „Памтим како су хтели споменик Вељку Петровићу да поставе у фијакерском паркићу, крај тадашње аутобуске станице, испред Ледерерове палате која је примила Градски музеј. Вајар, познат по мајсторству, и још из укрштених речи и по томе што му се име и презиме завршавају на о, предложио је своје виђење знаменитог српског академика, приповедача, песника, есејисте, историчара културе и уметности, првог београдског радијског директора, који је исту дужност, дуго, имао у Народном музеју“, подсетио је Вуксановић и наставио.

„Водила се потом јавна расправа. Некима је пало на слабачку памет како се Вељко подигравао Раванграђанима. Читали су буквално. Нису видели креацију вишег важења и значаја, нису чули ођеке антологијских слика и симбола. Неко је, ситничарски, помињао како Вељко није хтео уређено гробно место крај капеле на Великом православном већ је остао у београдској Алеји. Тамо су однете грудве сомборске црнице и просуте на ковчег. Неко је говорио да му је доста улица која се некад звала Црквена, у којој је пре 133 године рођен, да је његово име добила Гимназија, узгредно су додавали да му је много цела фигура, да му је доста „довде” (показивали су испод груди). Расправа је престала. Споменик није подигнут.“

„А сада, у Главној, где му је у свештениковој кући мати рођена, пред Библиотеком у коју је 1959. послао лепо писмо за њену стогодишњицу, близу цркве где је његов Бели Деда венчао Лазу и Јулијану кад му је било једанаест година, о чему је оставио поетска сведочења, у средишту Града који је у његовим приповеткама прерастао у једну од престоница српске књижевности, коначно, али увек у право време, по правди и заслузи, стигао је, ликом и приликом, Вељко Петровић, прегнућем људи који су, као и он, некад и завазда, казали да је тај град – Мој Сомбор, заправо. Мој Раванград“, рекао је приликом откривања споменика Вељку Петровићу српски академик Миро Вуксановић.

Текст и фото: М. Миљеновић

(Текст је део пројекта који је суфинансиран од стране Града Сомбора. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Града.)