Veljko Petrović dobio spomenik u rodnom gradu

Književnik i društveni pregalac svojim delom je Sombor proslavio kao Ravangrad. Kao i prethodna dva spomenika na glavnoj gradskoj Ulici Kralja Petra Prvog (onaj Lazi Kostiću i sineasti Ernestu Bošnjaku), nastalih na inicijativu i zahvaljujući pregalaštvu članova Udruženja građana „Moj Sombor“ i ovaj postavljen pred varoškom bibliotekom „Karlo Bijelicki“ je izradio vajar Igor Šeter.

Pored predsednika UG „Moj Sombor“ Igora Tumbasa i somborske gradonačelnice Dušanke Golubović, spomenik je svečano otkrio i akademik Miro Vuksanović, koji je Somborcima poznat i kao dugogodišnji upravnik ovdašnje biblioteke, 1975-1988. U svojoj besedi, naslovljenoj „Evo Veljka koji nije ni odlazio“, aktuelni upravnik biblioteke SANU iza koga stoji i ogroman književni opus, prisetio se i ranijih pokušaja da se velikom pripovedaču podigne dovoljno dostojno spomen obeležje u gradu koji je svojim delom zanavek upisao u srpsku književnu povesnicu.

  „Pamtim kako su hteli spomenik Veljku Petroviću da postave u fijakerskom parkiću, kraj tadašnje autobuske stanice, ispred Ledererove palate koja je primila Gradski muzej. Vajar, poznat po majstorstvu, i još iz ukrštenih reči i po tome što mu se ime i prezime završavaju na o, predložio je svoje viđenje znamenitog srpskog akademika, pripovedača, pesnika, esejiste, istoričara kulture i umetnosti, prvog beogradskog radijskog direktora, koji je istu dužnost, dugo, imao u Narodnom muzeju“, podsetio je Vuksanović i nastavio.

„Vodila se potom javna rasprava. Nekima je palo na slabačku pamet kako se Veljko podigravao Ravangrađanima. Čitali su bukvalno. Nisu videli kreaciju višeg važenja i značaja, nisu čuli ođeke antologijskih slika i simbola. Neko je, sitničarski, pominjao kako Veljko nije hteo uređeno grobno mesto kraj kapele na Velikom pravoslavnom već je ostao u beogradskoj Aleji. Tamo su odnete grudve somborske crnice i prosute na kovčeg. Neko je govorio da mu je dosta ulica koja se nekad zvala Crkvena, u kojoj je pre 133 godine rođen, da je njegovo ime dobila Gimnazija, uzgredno su dodavali da mu je mnogo cela figura, da mu je dosta „dovde” (pokazivali su ispod grudi). Rasprava je prestala. Spomenik nije podignut.“

„A sada, u Glavnoj, gde mu je u sveštenikovoj kući mati rođena, pred Bibliotekom u koju je 1959. poslao lepo pismo za njenu stogodišnjicu, blizu crkve gde je njegov Beli Deda venčao Lazu i Julijanu kad mu je bilo jedanaest godina, o čemu je ostavio poetska svedočenja, u središtu Grada koji je u njegovim pripovetkama prerastao u jednu od prestonica srpske književnosti, konačno, ali uvek u pravo vreme, po pravdi i zasluzi, stigao je, likom i prilikom, Veljko Petrović, pregnućem ljudi koji su, kao i on, nekad i zavazda, kazali da je taj grad – Moj Sombor, zapravo. Moj Ravangrad“, rekao je prilikom otkrivanja spomenika Veljku Petroviću srpski akademik Miro Vuksanović.

Tekst i foto: M. Miljenović

(Tekst je deo projekta koji je sufinansiran od strane Grada Sombora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada.)