Преминуо научник и проналазач српског порекла Богдан Маглић

Рођен 5. августа 1928. године у Сомбору, где је завршио основну школу, био је син народног посланика и адвоката Цвете Маглића, а његов животни пут, поред високих научних достигнућа, сведочио је и о немирном карактеру.

После Другог светског рата уписује факултет, а по завршетку студија физике на Београдском унивезитету 1950, на инсистирање великог Павла Савића запослио се у тек основаном Институту „Винча”. Prеthodno магистриравши на Универзитету у Ливерпулу, као стипендиста Унеска, одлази у САД на Масачусетски институт за технологију на којем докторира 1959, да би на Универзитету Калифорније радио од 1961. године. Тамо открива елементарну честицу омега-пи-мезон, што га лансира у орбиту најеминентнијих светских научника.

Захваљујући својим научним достигнућима Богдан Маглић био је председник Корпорације за вишу физику у Принстону, руководилац у НАСА Центру за васионску технологију у Њу Мексику, сарадник Америчког удружења физичара, копредседник Теслиног меморијалног комитета. Заслужан је за подизање споменика Николи Тесли на Нијагариним водопадима, био је председавајући Алумни клуба Њу Џерзи при Институту за технологију Масачусетс, члан Националног управног одбора Рипон удружења. Добитник је Признања председника САД Џона Кенедија за откриће омега мезона 1961, одликован је Орденом југословенске заставе са златним венцем, био је и почасни грађанин Швајцарске. Носилац је Златне медаље Конгреса Сједињених Америчких Држава, а био је и члан Српске академије наука и уметности.

Рокфелеров зет

Питорескну каријеру и неортодоксан животни пут употпунио је и са три брака, (био је ожењен и са Шерон, из породице Рокфелер) из којих има укупно петоро деце. За себе је обичавао да тврди да се ожени „чим се заљуби“, док је Жан Пол Сартр у једном сусрету са Маглићем, крајем јуна 1969. у Дубровнику, његова истраживања означио као научни ларпурлартизам, односно да је реч о „науци ради науке“.

Након искључиво универзитетске каријере, основао је неколико компанија и посветио се приватном бизнису, а овдашњој јавности је, након приватизације сомборског хотела „Слобода“, поново постао интересантан када је 2005. на полигону у Бубањ потоку демонстрирао своје најновије откриће и патент - стохиометријски теле-анализатор (Дигитал дог носе), уређај који недеструктивном методом утврђује хемијски састав материје, без контакта с њом. Овај уређај је предвиђен за примену тамо где је потребно одредити хемијски састав непознате материје без отварања торби или контејнера, па је као такав искоришћен на бројним аеродромима, посебно у САД.

Период седамдесетих и осамдесетих година прошлог века је био златно доба за растом омаленог Сомборца немирног духа, којем су на располагање стављена енормна средства Америчког ваздухопловства за развој уређаја, намењена космичким летовима. При томе, не само да је био редовни саговорник и научни саветник неколико америчких председника, већ се око њега плету и легенде о томе да је био кључни човек у америчким покушајима да тадашњег неприкосновеног владара Југославије, Јосипа Броза Тита, у низу тајних мисија одговори од наводног пројекта изградње југословенске атомске бомбе. Сам Маглић је оваква наклапања, додуше не претерано жустро, одбијао, тврдећи да је као емисар председника Yеralda Форда с маршалом Југославије имао само неколико „безвезних разговора“, док је за његовог несуђеног наследника, Слободана Милошевића, гајио очигледну нетрпељивост, проглашавајући га „малим чешарошем“.

М. Миљеновић