Ђорђе Ивановић: Из Мокрина ка фудбалским висинама

Међу једног од њих, без пуно премишљања, могли бисмо да сврстамо Ђорђа Ивановића, момка који је јуче прославио 22. рођендан, капитена Спартака Ждрепчеве крви и новопеченог репрезентативца Србије, који, све је јасније , језди ка фудбалским висинама.. Право ни од куд, овај младић из Мокрина, иако је по рођењу Вуковарчанин, улетео је у наш државни тим. В.д. селектора Младен Крстајић, наиме, накнадно га је позвао за утакмицу с Јужном Корејом и, приде, увео га на терен пред сам њен крај, уместо Адема Љајића.

„Изненадио ме је Крстајићев позив, јер баш и није чест случај да се у изабрани тим позивају фудбалери који играју у српском првенству, а при томе још да нису чланови Црвене звезде или Партизана“, на почетку своје занимљиве приче рекао је Ивановић.

„Очигледно је било да су ми девет постигнутих голова и пет асистенција, које сам остварио у току Суперлиге, били најбоља препорука. Искрено, било ми је помало чудно кад сам се придружио репрезентативцима... Велика већина од њих игра у познатим европским тимовима, ја сам стигао из Спартака, али су ме одлично прихватили и својеврсну нелагоду брзо сам прегрмео. А онда сам још и дебитовао у дресу с грбом Србије на грудима, што је био мој дечачки сан. Нема везе што сам тек минут провео на терену, што то ТВ камере и нису регистровале, било ми је то важно због мене самог, као потврда да у животу нема немогућих ствари.“

Упалила ми се нека сијалица...

Да ли је постојао неки одређени тренутак у којем сте схватили да вам је место полушпица предодређено?

„Не знам ни сам. Ишао сам на тренинг пред сусрет с Мачвом и, и сада се најежим када се тога сетим, као да ми се у глави упалила нека сијалица. У једном секунду сам схватио да треба да се опустим на терену и већ у сусрету са Шапчанима деловало је, чини ми се, као да имам иза себе барем 300 утакмица у неком јаком тиму. Одиграо сам добро, ма - брутално, прво полувреме, а онда је наишао нови пад у наставку. Неких двадесет минута сам био очајан, кад је досуђен пенал за нас. Постигао сам гол, поново се подигао и све је кренуло у неком новом, за мене прелепом смеру.“

Управо на страницама “Дневника”, пре неколико дана, појавила се и информација како су Мокринчани изузетно поносни на вас. Постали сте, како рекоше, први фудбалски репрезентативац из овог села. А како ви о томе размишљате и осећате ли ту њихову пажњу?

„Нисам још, нажалост, био у прилици да стигнем у Мокрин. Обавезе које имам према Спартаку то ми нису допустиле, али, ево, баш после овог нашег разговора, одлазим кући. Свеједно, имам тамо пуно другара и пријатеља, чујемо се ми редовно телефоном и знам за та њихова, мокринска размишљања. И мени је срце пуно, шта друго да кажем?“

Занимљиво је да сте тек уочи почетка овогодишње сезоне заиграли на новом месту у тиму. Како је до тога дошло?

„Играо сам раније по крилним позицијама и на њима сам се добро осећао. Међутим, кад је Александар Веселиновић преузео Спартак ЖК, увидео је да ми позиција полушпица много више одговара и решио да ме прекомандује на њу. У почетку сам се сложио с тим решењем, али већ после неколико утакмица ситуација се променила. Осећао сам се веома лоше, јер сам био као изгубљен, истраумиран и љут... Слабо сам играо и чинило ми се да је то крај неке моје сањане каријере. Опраштао сам се тих дана од фудбала, нисам ни са ким причао, али сам онда рекао самом себи: - Ма, играћу то што шеф од мене тражи!.“

И, шта се тада десило?

„Веселиновић је, тако испада, веровао много више у мене, него што сам ја имао такво поверење у сопствени квалитет. Урадио сам онако како сам самом себи сугерисао и убрзо, чак и на сопствено изненађење, почео сам да уживам у новој улози. Лопта је често била код мене, а тип сам играча који то воли. Осећао сам се пуно боље на терену, чак толико да данас, када би ми неко рекао да се вратим на стару позицију у тиму, не би било шансе да се с тим сложим.“

Спартак ЖК је сада трећи на табели, да ли сте очекивали овакав домет тима чији сте капитен?

„Пре свега, капитен је, када је у игри, Владимир Торбица. Када он не игра, ја сам по стажу најстарији и због тога носим траку око руке. Што се пласмана тиче, мислио сам пре почетка првенства да ћемо се борити за опстанак. Летос нас је напустило неколико важних првотимаца, а стигли су још неафирмисани младићи, од којих неки, попут Стефана Хајдина, нису ни наступали у Суперлиги. Тренер Веселиновић нас је, међутим, сјајно укомпоновао, све конце унутар екипе држи у својим рукама и сада знам и могу то да тврдим, да је он најбољи стручњак за рад с младим играчима. Е, сад, питање је колики су нам домети...“

По вама, колики су, заиста?

„Можемо да останемо трећи! Имамо квалитет за то, али ће све зависити од зимског прелазног рока и од тога ко ће остати, а ко ће и да ли ће напустити тим. Млади смо, имамо супер атмосферу и, када би све било идеално и када не би ништа мењали у саставу, могли би и на крају да стигнемо до трећег места. Ипак, много је фактора од којих то зависи, али је важно то што сада уживамо и градимо сопствена фудбаска имена, али и статус Спартака“, истакао је Ђорђе Ивановић, фудбалер о којем ће се, убеђени смо у то, пуно причати и у будућности.

Александар Предојевић