Бач­ко­па­ла­нач­ки сто­ма­то­лог др Во­ји­слав Ва­си­ље­вић има нај­леп­ши врт у Ср­би­ји

Они ко­ји су по­се­ти­ли дом Ва­си­ље­ви­ћа ка­жу да су сте­кли ути­сак да се на­ла­зе у рај­ском вр­ту, по­себ­но што ма­ло ко оче­ку­је да ће у Бач­кој Па­лан­ци ви­де­ти и до­жи­ве­ти не­што ова­ко ле­по. Да је зби­ља реч о ле­по­ти све­до­че и број­на при­зна­ња струч­ња­ка, а 2013. го­ди­не јед­на струч­на ре­ви­ја про­гла­си­ла је овај врт за нај­леп­ши у Ср­би­ји, па је вр­тлар - сто­ма­то­лог до­био и на­град­но пу­то­ва­ње у Хо­лан­ди­ју. Та­мо се у апри­лу 2014. го­ди­не отва­рао ве­ли­ки врт по­во­дом та­мо­шњег пра­зни­ка Да­на хо­ланд­ске кра­љи­це, а па­ла­нач­ки до­ца је и да­нас пун ути­са­ка. Про­шле го­ди­не Во­ји­слав је до­био спе­ци­јал­но при­зна­ње ло­кал­не са­мо­у­пра­ве за врт по ко­ме се, ето, про­чу­ла це­ла Бач­ка Па­лан­ка.

„Наш по­ро­дич­ни врт про­сти­ре се на 10 ари, а по­де­љен је у три це­ли­не“,по­чи­ње при­чу др Ва­си­ље­вић. „Пр­ви, нај­ста­ри­ји део вр­та вре­ме­ном је пре­тр­пео нај­ве­ће про­ме­не, а за ње­га ка­жем да је у ја­пан­ском сти­лу. У ње­му се на­ла­зе биљ­ке као што је, на при­мер, ја­пан­ски ја­вор и то не­ко­ли­ко вр­ста, углав­ном цр­ве­но­ли­сти. До­ми­нант­на је и ру­ска ма­сли­на да­фи­на, вр­ло ле­по др­во ко­ја има лист вр­ло сли­чан пра­вој ма­сли­ни. У том де­лу је и не­ко­ли­ко то­пи­ја­ра. То су ве­ли­ке биљ­ке чи­ја фор­ма је до­би­је­на ра­ди­кал­ним оре­зи­ва­њем. У дру­гом, но­вом де­лу вр­та на­ла­зе се две це­ли­не, а у јед­ном де­лу до­ми­ни­ра­ју ме­ди­те­ран­ске биљ­ке. У цен­трал­ном де­лу, јед­ног од де­ло­ва, на­ла­зи се ма­сли­на ко­ја је, на­рав­но у зе­мљи. Ове го­ди­не смо, ве­ро­ват­но је­ди­ни у Вој­во­ди­ни, из соп­стве­ног вр­та бра­ли и је­ли ма­сли­не, а на­бра­ли смо си­гур­но пре­ко пет ки­ло­гра­ма. У дру­гом де­лу на­ла­зе се две две ве­ли­ке ка­нар­ске пал­ме ко­је су ви­со­ке пре­ко три ме­тра. Ари­зон­ски чем­пре­си у сту­ба­стој фор­ми чи­не овај део вр­та до­ми­нант­ним и да­ју му ту от­ме­ну ди­мен­зи­ју ко­ја про­стор чи­ни ве­ћим. У вр­ту се на­ла­зи пре­ко 70 раз­ли­чи­тих вр­ста би­ља­ка, по­ло­ви­на је у зе­мљи, а по­ло­ви­на у сак­си­ја­ма.“                 

Врт  Во­ји­слава Ва­си­ље­вића  Фото: Dnеvnik.rs

Стал­но у зе­мљи ра­сту, по­ред оста­лих вр­ста, бе­ли ша­ре­но­ли­сни ја­вор, бе­ла ја­пан­ска вр­ба, па пал­ма, кле­ма­ти­си, ра­зних бо­ја, а пет вр­ста бр­шља­на, ари­зон­ски чем­пре­си. Сре­бр­не смр­че, да­фи­на, ло­вор ви­шња, ме­ди­те­ран­ски ло­вор, ја­пан­ска ја­бу­ка, ма­сли­на... У сак­си­ја­ма су ма­да­га­стар­ски ја­смин, хи­би­ску­си, плум­ба­го пла­ви, бо­гу­ми­ле, ца­сиа цо­рум­бо­са (се­на од ко­је се пра­ви чај), др­ва жи­во­та, оли­јан­де­ри, ва­тре­ни грм...                  

„Са овим бро­јем би­ља­ка овај врт би тре­бао да бу­де ду­пло ве­ћи али, на­жа­лост, ни­је“, кон­ста­ту­је Ва­си­ље­вић. „Биљ­ке су због ре­ла­тив­но ма­лог про­сто­ра ре­дов­но оре­зи­ва­не да не би ра­сле ха­о­тич­но и гу­ши­ле јед­на дру­гу. То би ство­ри­ло не­у­ред­ну сли­ку са­мог вр­та, па је он за­то као врт са гер­ман­ском но­том где су фор­ме стро­го од­ре­ђе­не и све­де­не. Те­ме вр­та се по­на­вља­ју и да­ју му ди­на­мич­ност, а у ко­ло­ри­ту се из­бе­га­ва ша­ре­ни­лост. Бо­је се­зон­ског цве­ћа се ме­ња­ју сва­ке го­ди­не. Ипак, увек је јед­на бо­ја до­ми­нант­на, а пра­ти је јед­на или нај­ви­ше две ком­пле­мен­тар­не бо­је ко­је по­ја­ча­ва­ју ефе­кат ове до­ми­нант­не.

Врт са ми­лион лу­ко­ви­ца ла­ла          

Др Ва­си­ље­вић пред­ла­же сви­ма ко­ји мо­гу се­би да при­у­ште, а по­том су још и љу­би­те­љи вр­то­ва и цве­ћа, да по­се­те Хо­лан­ди­ју и ви­де врт са ми­лион лу­ко­ви­ца ла­ла, или Остро цве­ћа у Бо­ден­ском је­зе­ру. Или, да љу­би­те­љи пеј­за­жне ар­хи­тек­ту­ре по­се­те Дво­рац у пред­гра­ђу Бер­ли­на са вр­том из XVII и XVIII ве­ка што је ори­ги­нал, а сви вр­то­ви у Аме­ри­и­ци и Ази­ји са­мо су ко­пи­је. Оду­ше­вљен је пар­ко­ви­ма у Кар­ло­вим Ва­ри­ма, а ко­ли­ко су љу­би­те­љи при­ро­де раз­ви­ли кул­ту­ру ле­пог из при­ро­де, на­во­ди по­да­так да, на при­мер, у Ја­па­ну хи­ља­де и хи­ља­де (ма, ми­ли­о­ни!) да­ни­ма и ме­се­ци­ма че­ка­ју да про­цве­та са­ку­ра, а пре­ди­ван цвет ја­пан­ске тре­шње тра­је са­мо се­дам да­на. 

Сва­ки дан у се­зо­ни ов­де про­во­дим по два са­та, а ви­кен­дом ду­пло ви­ше. По­ма­жу ми и чла­но­ви по­ро­ди­це, али са­мо је­дан, од­но­сно ја, ко­ман­ду­је. Сви оста­ли ко­ји ра­де у вр­ту мо­ра­ју да пра­те, јер се нео­р­га­ни­зо­ва­ност у вр­ту не то­ле­ри­ше. Пре­хра­ну и за­ли­ва­ње би­ља­ка ра­дим сам, јер не сме да се де­си ду­пли­ра­ње, што би биљ­ке уни­шти­ло. Про­бу­шио сам два плит­ка бу­на­ра, јер од про­ле­ћа до је­се­ни ко­ри­сти­мо огром­не ко­ли­чи­не во­де. Де­ша­ва се да сак­сиј­ско цве­ће мо­рам днев­но за­ли­ти и са 60 кан­ти во­де, од­но­сно по 30 пу­та мо­рам хо­да­ти од бу­на­ра до сак­си­ја.“                    

Са­го­вор­ник ка­же да по­је­ди­не вр­сте, по­себ­но ме­ди­те­ран­ске, у усло­ви­ма на­ше кли­ме мо­гу да из­др­же зим­ске ми­ну­се до пет сте­пе­ни ис­под ну­ле, али са­мо је­дан дан. За­то је, ве­ли, из­гра­дио сво­је­вр­сну ку­ћи­цу у ко­јој бо­ра­ви пре­ко зи­ме нај­о­се­тљи­ви­ја вр­ста, а ку­ћи­ца се гре­је на тај на­чин што ко­ри­сти, а то је ви­део у Не­мач­кој, гре­ја­че за од­мр­за­ва­ње олу­ка. У јед­ном де­лу су и за­чин­ске, ег­зо­тич­не, ме­ди­те­ран­ске биљ­ке, а же­ља му је да на­пра­ви јед­но ме­сто у ко­ме ће и зи­ми бо­ра­ви­ти ци­тру­си, na­ranyе, ли­му­но­ви... По­што му је врт око ку­ће у цве­ћу по­стао те­сан узео је од оп­шти­не у арен­ду пар­це­лу у не­по­сред­ној бли­зи­ни Бач­ке Па­лан­ке. Та­мо је по­са­дио ма­ли воћ­њак, пла­ни­ра да и та­мо ра­ши­ри део би­ља­ка из вр­та, али и да на­ба­ви но­ве. По­чео је про­је­кат из­рад­ње енер­гет­ске пи­ра­ми­де ко­ја ће гре­ја­ти то­ком зи­ме биљ­ке ко­је ће би­ти у њој. Још је ни­је за­вр­шио, а ди­мен­зи­је су 8,5 пу­та 8,5 са шест ме­та­ра ви­си­не. Чуо је и про­чи­тао да су та­кве пи­ра­ми­де, уства­ри енер­гет­ски објек­ти, тач­ни­је ства­ра­ју енер­ги­ју ко­ја мо­же да спа­си биљ­ке ни­ских тем­пе­ра­ту­ра. Да би уго­ђај у ње­го­вом вр­ту био пот­пун ку­пио је два бе­ла цар­ска па­у­на  ко­је, док не оја­ча­ју, од­га­ја је­дан чо­век у Ку­ли.   

Врт  Во­ји­слава Ва­си­ље­вића  Фото: Dnеvnik.rs

„Као ве­ли­ки љу­би­тељ умет­но­сти и есте­ти­ке ор­ди­на­ци­ју у ко­јој ра­дим пре­тво­рио сам у сво­је­вр­сни умет­нич­ки про­стор“, до­да­је Во­ји­слав.“Ту про­во­дим до­ста вре­ме­на и за­то ми је ва­жно да то бу­де про­стор у ко­ме се па­ци­јен­ти и ја до­бро осе­ћа­мо. Па­ци­јен­ти ко­ји до­ђу из ино­стран­ства при­јат­но се из­не­на­де, јер очи­глед­но не­што ова­ко у Ср­би­ји ни­су оче­ки­ва­ли. Пред­ло­жио сам и над­ле­жни­ма у ло­кал­ној са­мо­у­пра­ви, ка­да им до­ђу де­ле­га­ци­је, на­ро­чи­то из ино­стран­ства, уме­сто да их во­де по ра­зним ја­да­ма и ре­сто­ра­ни­ма, не­ка упри­ли­че до­ла­зак у мо­је дво­ри­ште. Ту има шта да се ви­ди, а го­сти ће схва­ти­ти да ми ни­смо до­ма­ћи­ни ко­ји им ну­де са­мо хра­ну и пи­ће, већ и кул­ту­ру. Умет­ност је веч­на и стал­на ин­спи­ра­ци­ја у свим вре­ме­ни­ма и свим дру­штви­ма. Ни­шта не мо­же да оста­ви та­кав ути­сак као умет­ност и при­ро­да. Свет је то одав­но пре­по­знао, а на­дам се да ће­мо и ми.  

 

Ми­лош Суџум