Када је Војводина била као Небраска
Где су живели Палћани, а где су се скрасили Секељи, шта су иза себе оставили Цинцари, како изгледа „словачка Канада у Срему“, ко су Хрвати Торлаци, шта је остало иза Француза и Пољака на подручју Војводине, где су и шта је остало од Каталонаца, Арагонаца и Баска у Банату, ко су Клименти у Срему, зашто је север Бачке имао своје пирате, а север Баната десперадосе, само су нека од бројних питања на које је у књизи „Изгубљени у равници“ покушао да пронађе одговоре, што кроз писана и фотодокумента, што кроз усмену заоставштину, новинар Жикица Милошевић.
Ова књига у издању „Цолор медиа communications“ имала је своје промоције у Новом Саду и Београду, а своју пут представљања пред читалачком публиком наставила је по местима у Војводини која су, између осталог, описана у овој књизи. Крајем прошле недеље „Изгубљени у равници“ нашла се у Маглићу, општина Бачки Петровац, где је у кратком временском периоду историја била заиста бурна и, може се рећи, јединствена за наше просторе, јер је у само неколико година пре и после Другог светског рата ово место изменило три пута своју етничку структуру. Прво је било насељено подунавским Швабама, па Грцима, да би га настанили Срби колонисти.
Ово представљање осим саме промоције књиге имало је и своју живу, усмену, надоградњу кроз сведочења људи који су део историје овог места поготово у делу представљања јединственог пројекта - грчке републике Буљкес, како се село тада звало, где су биле смештене породице грчких левичара-партизана и који су од 1945. до 1949. године у Маглићу имали своје законе, новац и штампу на грчком језику.
Прича о Буљкесу једна је од 22 приче које обрађују историју Војводине, на специфичан начин, јер како за „Дневник“ истиче Жикица Милошевић, аутор ове књиге, намера је била да се представе поједини квартови, мања места, али и специфичности народа који су живели и живе на овим просторима. Милошевић истиче да ова књига представљањем богате историје живота на подручју Војводине жели да покаже да се национална припадност данас углавном заснива на личном доживљају, а не стварном пореклу.
„Наш идентитет нема везе са нашом генетиком, нити има везе с тим ко смо ми заправо, него са нашим осећајем како се сами изјашњавамо. Многи људи су долазили у многе краје света, па и на подручје Војводине, са једним идентитетом, да би под притиском околине, или добровољно, или у немогућности да причају на свом матерњем језику са другима или немогућности да иду у своју цркву, постајали део неке друге нације“, каже Милошевић.
Он истиче да је приликом прикупљања документације за књигу имао више проблема са причама које би требало сви да знају, попут муслимана у Бачком Новом Селу, и где осим прича није наишао на документе који могу да детаљеније одреде одакле су се населили у Војводину, док је за причу од Французима и Шпанцима у Војводини имао бројну литературу.
Гробља - сведоци историје
На промоцији књиге у Маглићу, између осталог, говорили су Жикица Милошевић, аутор, Срђан Симић, председник Општине Бачки Петровац, Кристијан Рајхсмилер, шеф одељења за културу и штампу Амбасаде Немачке, Уранија Козмидис Лубурић, потомак Грка из Буљкеса (родитељи - Ида Сабо и Фило Козмидис), Винка Марјановић, матичарка из Маглића и Роберт Чобан, издавач, као модератор.
Уранија Козмидис Лубурић, испричала је како је текао живот њеног оца, Фила Козмидиса, Грка из Буљкеса, али се осврнула и на живот своје мајке, Иде Сабо, најстарије партизанке, која је прошле године преминула у 101. години. Једна од највећих познавалаца историје овог села, матичарка Винка Марјановић, поделила је са публиком многе интересантне приче из овог дела историје и напоменула колико је богатство суживота различитих култура на једном тако малом простору.
Кристијан Рајхсмилер, говорио је о животу Подунавских Шваба на овом простору, и сложио се са предлогом Роберта Чобана, издавача, да се покрене иницијатива за обнову немачких и јеврејских гробаља на простору Војводине.
„Заиста је било тешко изаћи на крај са стварима где су трагови затрти, које су остале само на нивоу предања, као на пример да су у Шајкашкој области Бугари, а не Срби, али је због Српске православне цркве која је од 1690. године уписивала људе не само по верској, већ и националној припадности, па су ти људи испадали Срби, а касније су се због окружења и посрбили. Исто је и са Чесима у Сремској Митровици и Срему који су долазили да буду дрвопређивачи и пивари, а на крају су постали Хрвати јер их је Католичка црква уписивала као Хрвате“, наводи Милошевић, додајући да су ондашњи пописивачи у црквеним књигама прилагођавали имена и презимена уписаних већинском националном корпусу, али су данас и тако преведена презимена уједно траг богате и шаролике историје ових простора.
Према његовим речима Војводина је у време Аустријске власти била попут Америке или Аустралије, где су насељавани људи који су у својим матичним државама били „проблематичне“ вере или нације, и овде добијали другу шансу. Закони су били мекши него у осталим деловима царевине, а посебан адут представљала је плодна земља на којој се и од које се могло пристојно живети.
„Ово подручје можемо да третирамо као Небраску или Алабаму. С једне стране слободна територија за оне који су били угрожени у својим земљама, а с друге веома плодна земља на којој може да никне готово све што се посеје или посади“, закључио је Жикица Милошевић.
Александар Савановић