Пар који су Карловчани много волели

И не само у прошлости Сремских Карловаца. Реч је Војислави и Драгославу Милисављевићу, угледном истраживачу и признатом стручњаку на пољу виноградарства и  винарства. Живели су у Карловцима свега деценију, од 1947. до 1957. године када он бива изабран за професора  Пољопривредног факултета у Новом Саду, али сећање на њих у овом месту и даље је изузетно живо.

Дошли су две године по завршетку Другог светског рата у Карловце из Вршца, где је он био испрва асистент, а потом и директор Енолошке станице, са тек рођеном кћерком Бранком, јер је Драгослав Драги Милисављевић постављен за првог директора Института за виноградарство и воћарство. 

Садашње генерације Карловчана не знају да је у згради поред које свакодневно пролазе на централном тргу, у Светосавском дому или доскорашњем седишту општинске администрације, био Институт за виноградарство. Било је то место на ком је Драги Милисављевић стварао своја научна дела којима је задужио српско виноградарство, а уједно и дом ове трочлане породице.

"Мој прави рад је почео доласком у Сремске Карловце. Било је то једног пролећа пре двадесет година. Именован сам за директора  Завода за виноградарство и воћарство. Био је то први југословенски завод те врсте. Ових дана слављен је јубилеј Завода, а био је то помало, и мој јубилеј. Уселили смо се у зграду без врата и прозора, лаборант, служитељ и ја. Требало је утврдити програм рада, одредити методологију, окупити кадар. Требало је сломити и неповерење. Нису нам веровали Карловчани, по две године су чекали да прихвате ново", испричао је Драги Милисављевић новинару „Дневника” у децембру 1968. године. 

Причао је тад Драги Милисављевић и о лошим условима за рад на почетку. Навео је како му је кревет био у соби поред скрпљене лабораторије.

"Ноћу сам устајао да проверим како се одвија експеримент. Без експеримената ништа не би било! Интересовало ме је све што је у вези са лозом и вином. Отуда и рад на новим сортама. Селекција је учинила да од плодоносне  смедеревке и миришљавог траминца добијем нову сорту која премашује својим квалитетима  родитеље. А тек вино од те сорте… "говорио је Милисављевић.             

У стручним круговима  био је ауторитет, како код нас тако и у иностранству. Објавио је 90 научних радова, био члан и функционер Међународне организације за винову лозу и вино са седиштем у Паризу од 1950. године, дописни члан Италијанске академије за грожђе и вино....

"И у време сиромаштва, после рата, иако није био члан партије, тату је држава слала на конгресе у Француску. Дали би му некад и тачкице или купон за штоф да направи одело за пут. Једне године се други југословенски винарски стручњаци побунише: “Зашто стално да иде Милисављевић? Хоћемо и ми редом.” Тако и би, једне године пошаљу друге винаре уместо њега. Он то јави Французима из ОИВ-а (Оргаизатион Интернатионале ду Вин), организаторима конгреса, и ови му пошаљу карту и понуде да сносе све трошкове његовог боравка. Тако се тата нашао са колегама на конгресу. Како је који реферат био поднет, тако би се сви у сали окренули ка тати и очекивали прво његову оцену, а тек онда би настала дискусија. Када су се вратили кући, легенда каже, колеге су само рекли ”Од сада само шаљите Милисављевића, ми остали тамо немамо шта да тражимо…”", каже његова кћерка Бранка Таузовић.

Као показатељ колико је био цењен у свету сведочи још једна анегдота. Бранка каже да су после неког конгреса у Јужној Америци, Уругвајци замолили Драгог  да остане дуже, да обиђе неке њихове винарије и да им да савете.

"Био је организован и банкет у његову част на који су довели и једног нашег емигранта, Лалу, да буде преводилац", сећа се Бранка и додаје поче поздравни говор, говорник застане ту и тамо не би ли Лала превео шта је речено, а овај ћути. Кад се говор завршио, окрене се Лала тати и рече му: “Шта да вам кажем, здраво млого вас воледу…”

Војиславу Милисављевић су звали врло необично – госпођа Одбојка јер је овим спортом почела да се бави још 1932. у Вршцу где су јој се родитељи из родних Јарковаца преселили. Спорт јој је био у венама од малих ногу и уз брата је играла све, чак и фудбал, али је одбојка посебно прирасла срцу, што је после пренела и на кћерку. Активно је играла и док је завршавала технологију у Београду.

Бранка каже да је њена мајка по доласку  у Нови Сад  основала три одбојкашка женска клуба, “Партизан”, „Жељезничар” и „Студент”.

"Није лако било створити одбојку у Карловцима када није било ни мреже, ни лопти, када се требало изборити за коришћење терена", прича Бранка, која је и сама као одбојкашица бранила боје Југославије. Она додаје да  мало ко зна да је мама створила одбојкашки терен у Дворској башти, за шта није било лако добити дозволу и материјал.

"Мамино велико задовољство је био рад са одбојкашицама. Имала је пуно успеха са њима и то ју је доста испуњавало, али не сасвим. Наиме, она је желела да студира једну од две области, физичку културу у Прагу или архитектуру. Прво је отпало јер су њени родитељи сматрали ту професију неозбиљном, не треба заборавити да је то време када су девојке тек ту и тамо почеле да носе шорцеве. Архитектура је отпала јер, осим за неколико врхунских архитеката као што је био Брашован, готово да није било посла...", каже Бранка.

"Маме се добро сећају матуранти из периода 1950-1957. можда и од које године раније",  каже Бранка. Она додаје да од када памти, увек је у кући било пуно ђака.

"Имали смо велику кухињу, са великим столом и ту је мама држала часове математике. Није много наплаћивала за часове и знам и да најсиромашнијима није узимала ништа", каже Бранка.

По преласку у Нови Сад, проф. др Милисављевић је и као професор Пољопривредног факултета до 1960. године, када је почео да предаје на Технолошком, где је  неко време био и декан, наставио да ради у Институту у Карловцима. Овог француског ђака, кога је животни пут из Ратаја код Александровца након завршене Пољопоривредне средње школе у Ваљеву одвео у Тулуз, где је дипломирао на Пољопривредном факултету, изненадна смрт је 1972. године прекинула у научном раду. Госпођа Одбојка га је надживела пуних 28 година. Од одласка кћерке Бранке у Америку, а потом и Канаду где је на Отава универзитету као врхунски ИТ стручњак и докторирала из области вештачке интелигенције, Војислава је живела на релацији Канада - Нови Сад.

Сахрањена је уз супруга, у Алеји заслужних грађана на Успенском гробљу, а на њиховом надгробном споменику се налази грозд!

Виноград на Текијама и даље рађа

Бранка Таузовић каже да је њен отац у једном моменту купио нешто земље код Текија и ту подигао виноград који му је био истовремено хоби и простор где је могао да експериментише.  Саградио је и кућицу са подрумом који је пројектован по његовим детаљним спецификацијама.

"Наша шира фамилија би се окупила у време бербе. Вредно смо радили, а велика мотивација нам је био богат роштиљ који би уследио. Када је тата био болестан, мами и мени је рекао да му је једина жеља, када га не буде било, да његов виноград продамо само у случају да смо гладне. Мама је успела да одржи виноград, наравно уз повремену помоћ, све до своје смрти. Одлазила је и по киши и по великим врућинама да уради кад се шта морало. Виноград је сада мој. Неколико пута сам имала понуде да га продам, али обећање тати никад не бих погазила. Виноград и даље рађа и даје вино", напомиње Бранка Таузовић.

Зорица Милосављевић

(Текст је део пројекта који је суфинансиран од стране Општине Сремски Карловци. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Општине.)