Par koji su Karlovčani mnogo voleli

I ne samo u prošlosti Sremskih Karlovaca. Reč je Vojislavi i Dragoslavu Milisavljeviću, uglednom istraživaču i priznatom stručnjaku na polju vinogradarstva i  vinarstva. Živeli su u Karlovcima svega deceniju, od 1947. do 1957. godine kada on biva izabran za profesora  Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, ali sećanje na njih u ovom mestu i dalje je izuzetno živo.

Došli su dve godine po završetku Drugog svetskog rata u Karlovce iz Vršca, gde je on bio isprva asistent, a potom i direktor Enološke stanice, sa tek rođenom kćerkom Brankom, jer je Dragoslav Dragi Milisavljević postavljen za prvog direktora Instituta za vinogradarstvo i voćarstvo. 

Sadašnje generacije Karlovčana ne znaju da je u zgradi pored koje svakodnevno prolaze na centralnom trgu, u Svetosavskom domu ili doskorašnjem sedištu opštinske administracije, bio Institut za vinogradarstvo. Bilo je to mesto na kom je Dragi Milisavljević stvarao svoja naučna dela kojima je zadužio srpsko vinogradarstvo, a ujedno i dom ove tročlane porodice.

"Moj pravi rad je počeo dolaskom u Sremske Karlovce. Bilo je to jednog proleća pre dvadeset godina. Imenovan sam za direktora  Zavoda za vinogradarstvo i voćarstvo. Bio je to prvi jugoslovenski zavod te vrste. Ovih dana slavljen je jubilej Zavoda, a bio je to pomalo, i moj jubilej. Uselili smo se u zgradu bez vrata i prozora, laborant, služitelj i ja. Trebalo je utvrditi program rada, odrediti metodologiju, okupiti kadar. Trebalo je slomiti i nepoverenje. Nisu nam verovali Karlovčani, po dve godine su čekali da prihvate novo", ispričao je Dragi Milisavljević novinaru „Dnevnika” u decembru 1968. godine. 

Pričao je tad Dragi Milisavljević i o lošim uslovima za rad na početku. Naveo je kako mu je krevet bio u sobi pored skrpljene laboratorije.

"Noću sam ustajao da proverim kako se odvija eksperiment. Bez eksperimenata ništa ne bi bilo! Interesovalo me je sve što je u vezi sa lozom i vinom. Otuda i rad na novim sortama. Selekcija je učinila da od plodonosne  smederevke i mirišljavog traminca dobijem novu sortu koja premašuje svojim kvalitetima  roditelje. A tek vino od te sorte… "govorio je Milisavljević.             

U stručnim krugovima  bio je autoritet, kako kod nas tako i u inostranstvu. Objavio je 90 naučnih radova, bio član i funkcioner Međunarodne organizacije za vinovu lozu i vino sa sedištem u Parizu od 1950. godine, dopisni član Italijanske akademije za grožđe i vino....

"I u vreme siromaštva, posle rata, iako nije bio član partije, tatu je država slala na kongrese u Francusku. Dali bi mu nekad i tačkice ili kupon za štof da napravi odelo za put. Jedne godine se drugi jugoslovenski vinarski stručnjaci pobuniše: “Zašto stalno da ide Milisavljević? Hoćemo i mi redom.” Tako i bi, jedne godine pošalju druge vinare umesto njega. On to javi Francuzima iz OIV-a (Orgaization Internationale du Vin), organizatorima kongresa, i ovi mu pošalju kartu i ponude da snose sve troškove njegovog boravka. Tako se tata našao sa kolegama na kongresu. Kako je koji referat bio podnet, tako bi se svi u sali okrenuli ka tati i očekivali prvo njegovu ocenu, a tek onda bi nastala diskusija. Kada su se vratili kući, legenda kaže, kolege su samo rekli ”Od sada samo šaljite Milisavljevića, mi ostali tamo nemamo šta da tražimo…”", kaže njegova kćerka Branka Tauzović.

Kao pokazatelj koliko je bio cenjen u svetu svedoči još jedna anegdota. Branka kaže da su posle nekog kongresa u Južnoj Americi, Urugvajci zamolili Dragog  da ostane duže, da obiđe neke njihove vinarije i da im da savete.

"Bio je organizovan i banket u njegovu čast na koji su doveli i jednog našeg emigranta, Lalu, da bude prevodilac", seća se Branka i dodaje poče pozdravni govor, govornik zastane tu i tamo ne bi li Lala preveo šta je rečeno, a ovaj ćuti. Kad se govor završio, okrene se Lala tati i reče mu: “Šta da vam kažem, zdravo mlogo vas voledu…”

Vojislavu Milisavljević su zvali vrlo neobično – gospođa Odbojka jer je ovim sportom počela da se bavi još 1932. u Vršcu gde su joj se roditelji iz rodnih Jarkovaca preselili. Sport joj je bio u venama od malih nogu i uz brata je igrala sve, čak i fudbal, ali je odbojka posebno prirasla srcu, što je posle prenela i na kćerku. Aktivno je igrala i dok je završavala tehnologiju u Beogradu.

Branka kaže da je njena majka po dolasku  u Novi Sad  osnovala tri odbojkaška ženska kluba, “Partizan”, „Željezničar” i „Student”.

"Nije lako bilo stvoriti odbojku u Karlovcima kada nije bilo ni mreže, ni lopti, kada se trebalo izboriti za korišćenje terena", priča Branka, koja je i sama kao odbojkašica branila boje Jugoslavije. Ona dodaje da  malo ko zna da je mama stvorila odbojkaški teren u Dvorskoj bašti, za šta nije bilo lako dobiti dozvolu i materijal.

"Mamino veliko zadovoljstvo je bio rad sa odbojkašicama. Imala je puno uspeha sa njima i to ju je dosta ispunjavalo, ali ne sasvim. Naime, ona je želela da studira jednu od dve oblasti, fizičku kulturu u Pragu ili arhitekturu. Prvo je otpalo jer su njeni roditelji smatrali tu profesiju neozbiljnom, ne treba zaboraviti da je to vreme kada su devojke tek tu i tamo počele da nose šorceve. Arhitektura je otpala jer, osim za nekoliko vrhunskih arhitekata kao što je bio Brašovan, gotovo da nije bilo posla...", kaže Branka.

"Mame se dobro sećaju maturanti iz perioda 1950-1957. možda i od koje godine ranije",  kaže Branka. Ona dodaje da od kada pamti, uvek je u kući bilo puno đaka.

"Imali smo veliku kuhinju, sa velikim stolom i tu je mama držala časove matematike. Nije mnogo naplaćivala za časove i znam i da najsiromašnijima nije uzimala ništa", kaže Branka.

Po prelasku u Novi Sad, prof. dr Milisavljević je i kao profesor Poljoprivrednog fakulteta do 1960. godine, kada je počeo da predaje na Tehnološkom, gde je  neko vreme bio i dekan, nastavio da radi u Institutu u Karlovcima. Ovog francuskog đaka, koga je životni put iz Rataja kod Aleksandrovca nakon završene Poljoporivredne srednje škole u Valjevu odveo u Tuluz, gde je diplomirao na Poljoprivrednom fakultetu, iznenadna smrt je 1972. godine prekinula u naučnom radu. Gospođa Odbojka ga je nadživela punih 28 godina. Od odlaska kćerke Branke u Ameriku, a potom i Kanadu gde je na Otava univerzitetu kao vrhunski IT stručnjak i doktorirala iz oblasti veštačke inteligencije, Vojislava je živela na relaciji Kanada - Novi Sad.

Sahranjena je uz supruga, u Aleji zaslužnih građana na Uspenskom groblju, a na njihovom nadgrobnom spomeniku se nalazi grozd!

Vinograd na Tekijama i dalje rađa

Branka Tauzović kaže da je njen otac u jednom momentu kupio nešto zemlje kod Tekija i tu podigao vinograd koji mu je bio istovremeno hobi i prostor gde je mogao da eksperimentiše.  Sagradio je i kućicu sa podrumom koji je projektovan po njegovim detaljnim specifikacijama.

"Naša šira familija bi se okupila u vreme berbe. Vredno smo radili, a velika motivacija nam je bio bogat roštilj koji bi usledio. Kada je tata bio bolestan, mami i meni je rekao da mu je jedina želja, kada ga ne bude bilo, da njegov vinograd prodamo samo u slučaju da smo gladne. Mama je uspela da održi vinograd, naravno uz povremenu pomoć, sve do svoje smrti. Odlazila je i po kiši i po velikim vrućinama da uradi kad se šta moralo. Vinograd je sada moj. Nekoliko puta sam imala ponude da ga prodam, ali obećanje tati nikad ne bih pogazila. Vinograd i dalje rađa i daje vino", napominje Branka Tauzović.

Zorica Milosavljević

(Tekst je deo projekta koji je sufinansiran od strane Opštine Sremski Karlovci. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Opštine.)