Инвестициона (не)моћ грађана, "у минусу" и с финансијском писменошћу

Грађани Србије на штедњи имају преко девет милијарди евра. Процењује се да у сламарицама држе бар још три милијарде. Финансијски стручњаци кажу да постоје профитабилнији начини за улагања од депозита у банкама.

Тешко да ће већина штедиша потражити друге опције. Пре свега грађани су  финансијски необразовани и зазиру од улагања у акције, фондове или производе осигурања. Поред тога плате су у просеку ниске и за штедњу не остаје много. Додајмо томе и податак да код штедних осигурања и пензионих фондова грађани немају ту сигурност као код банка. Држава за депозите код банака гарантује суме до 50.000 евра. Ову обавезу надлежни су апсолутно испунили. Видели смо то када су поједине финансијске куће отишле у стечај. Што се тиче штедиша који имају депозите између 50.000 и 100.000 евра  прелдожио бих им размисле о улагању у некретнине, јер су цене баш за улагаче сада повољне. Да би грађани озбиљније размислили о улагањума потребно је и да се наши пропиис из ове области хармонизју са истим који се примењују у земљама Европске уније, каже др Александар Васиљевић са Факултета за правне и пословне студије “Др Лазар Вркатић”.

У Србији оних са већим улозима нема много и најчешћи су депозити од пар хиљада евра, а за такве износе нема баш много инвестиционих могућности.

О инвестиционој (не)моћи грађана Србије доста се може сазнати из истраживања Ерсте банке који већ годинама спроводо опсежна истраживања међу грађанима и клијентима у свим државама у којим послује ова банка, тако да подаци осим Србије обухватају и Аустрију, Чешку, Словачку, Мађарску, Румунију и Хрватску.

Резултати до којих су они дошли показују да је нама најтеже да штедимо у региону.

Поред тога што су им могућности мале наши људи су по финансијском знању најлошији у региону јер је чак 47 одсто испитаника у Србији своје знање оценило са “недовољан”. 

Највише грађана у Србији штеди како се то каже “беле паре за црне дане”.

Истраживање показује да чак 65 одсто наших људи штеди да би имало финансијску резерву у хитним случајевима, а 22 одсто одваја на страну да би себи обезбедило финансијску резерву за старост.

Тек после тога следи штедња за куповину добара веће вредности, реновирање стана или путовања... Код нас постоји институција финансијског саветника али им се наши људи баш и не обраћају. За савет где да штеди или уложи новац 44 одсто њих пита рођаке и пријатеље, а исто толико банке. Остали траже одговор путем интернета или сматрају да сами најбоље знају где да уложе.

Са циљем да грађани више науче о новчаним питањима и рационализују своје личне финансије, анкетари које је Ерсте група организовала предлажу увођење кућног дневника за финансије. Код нас тек трећина испитаних на овај начин прати примања, трошкове, улагања...

Највише их за то користи стару добру “оловка-папир” методу, односно записује издатке и приходе и друга издвајања.

Јако мало њих за ту сврху употребљава апликацију на мобилном телефону, таблету или рачунару.

И саме банке су у разним пакет рачунима спремне да понуде кућне дневнике, али изгледа да баш и немају коме јер већина анкетираних сматра да им није битно имају ли или не у банци у којој отварају рачун и такву услугу.

Поменуто истраживање показује да код нас тек две особе међу испитаницима користе услуге дечије штедње. Како овај број буде растао тако ће и клинци и клинцезе којима су родитељи или баке и деке отворили рачуне стицати финансијско образовање.

Душанка Вујошевић