Димитрије Коканов, интервју: Сваку хијерархију би требало укинути

Протекле седмице уручена му је награда “Борислав Михајловић Михиз” за драмско стваралаштво, на свечаности у Српској читаоници у Иригу, која у сарадњи са Фондом “Борислав Михајловић Михиз”, уз подршку Покрајинске владе, додељује ову награду већ 13. пут.

Питање о наградама?

Пошто сам ја добијао награде и на првој, другој години факултета, ово долази као награда за писање и ауторски рад у моменту кад се трудим да немам однос према себи као аутору, него као сараднику.

Сад ми је то стварно занимљиво. Посветио сам се томе да радим као драматург и мање ме интересује текст, све више други сегменти театра и организације осталих елемената.

Више уживам у процесу и комуникацији са другим људима, него у тексту. Видећемо. Хтео бих да се у избору за књигу коју ова награда подразумева, избегну студентски радови.

Онда би се све свело на писање које је више промишљање ко је говорник и шта је језик на сцени, вербални или невербални, шта је текст.

Који су то текстови на које би да се концентришете?

“Мит о комбајну” и “Ја нисам Ворен Бити”, који су текстови с треће и четврте године факса. А онда “Боли коло”, “Призори конструисаног односа” и “Овде”, су текстови настали после.

На та три текста бих се фокусирао као на нешто што бих хтео да покажем. Остали су објављени и окачени на интернету, по разним порталима већ неко време, и немам посебан однос према њима, јер та врста драмског писма ме више посебно не узбуђује.

Мислим да је сад више питање шта је то текст за сцену – партитура, цртеж, скица...

Михизова награда често промовише ауторе који нису баш пристуни на сцени?

Прво сам се зачудио кад су ми јавили, јер нисам извођен. Али, нешто се то читало и било је на радију. Схватио сам да је Тања Шљивар такође добила награду без изведби своја два текста.

Оливер Фрљић не пише, то је још узбудљивије. А било је писаца који су баш извођени. Маја Пелевић, Олга Димитријевић, Милена Марковић, Милица Пилетић, тако да...

Ту је и могућност објављивања текстова у једној књизи, веће доступности...

То је супер. Та врста доступности, још преведеног текста на енглески, веома је значајна. Мене је прво интересовало позориште, па онда језик.

Бирао сам шта бих у позоришту могао да радим. Пре бих да имам позоришни идентитет, него књижевни. Не бих волео да будем писац, него да радим позориште. Одатле ми је драматургија примарна.

Које би ту биле значајне разлике или сличности?

Ова три текста која сам споменуо, након студентских, настала су кроз искуство комуникације са глумцима, редитељима, сарадницима, кроз теоријски истраживачки рад на докторату, у ком се више интересујем за телесност на сцени, него за текст. То је раскол.

Позиција бављења драматургијом ми омогућава да текст промишљам равноправно са светлосним дизајном ли кореографијом, него као сценски ауторитет. Волео бих да се моји текстови играју, колоквијано речено, искасапљени и прилагођени (смех).

На чему се онда, по вама, савремено позориште заснива?

Појављује се већ деценијама уназад као колективан чин. Иако то јесте, стално се прича – то је сабирна ствар различитих уметничких пракси.

А овде је занимљиво што се стално појављује хијерархија. Идеолошки, ја сам posthumanista и мислим да сваку хијерархију треба укинути, па и у позоришном чину.

Игор Бурић