Dimitrije Kokanov, intervju: Svaku hijerarhiju bi trebalo ukinuti

Protekle sedmice uručena mu je nagrada “Borislav Mihajlović Mihiz” za dramsko stvaralaštvo, na svečanosti u Srpskoj čitaonici u Irigu, koja u saradnji sa Fondom “Borislav Mihajlović Mihiz”, uz podršku Pokrajinske vlade, dodeljuje ovu nagradu već 13. put.

Pitanje o nagradama?

Pošto sam ja dobijao nagrade i na prvoj, drugoj godini fakulteta, ovo dolazi kao nagrada za pisanje i autorski rad u momentu kad se trudim da nemam odnos prema sebi kao autoru, nego kao saradniku.

Sad mi je to stvarno zanimljivo. Posvetio sam se tome da radim kao dramaturg i manje me interesuje tekst, sve više drugi segmenti teatra i organizacije ostalih elemenata.

Više uživam u procesu i komunikaciji sa drugim ljudima, nego u tekstu. Videćemo. Hteo bih da se u izboru za knjigu koju ova nagrada podrazumeva, izbegnu studentski radovi.

Onda bi se sve svelo na pisanje koje je više promišljanje ko je govornik i šta je jezik na sceni, verbalni ili neverbalni, šta je tekst.

Koji su to tekstovi na koje bi da se koncentrišete?

“Mit o kombajnu” i “Ja nisam Voren Biti”, koji su tekstovi s treće i četvrte godine faksa. A onda “Boli kolo”, “Prizori konstruisanog odnosa” i “Ovde”, su tekstovi nastali posle.

Na ta tri teksta bih se fokusirao kao na nešto što bih hteo da pokažem. Ostali su objavljeni i okačeni na internetu, po raznim portalima već neko vreme, i nemam poseban odnos prema njima, jer ta vrsta dramskog pisma me više posebno ne uzbuđuje.

Mislim da je sad više pitanje šta je to tekst za scenu – partitura, crtež, skica...

Mihizova nagrada često promoviše autore koji nisu baš pristuni na sceni?

Prvo sam se začudio kad su mi javili, jer nisam izvođen. Ali, nešto se to čitalo i bilo je na radiju. Shvatio sam da je Tanja Šljivar takođe dobila nagradu bez izvedbi svoja dva teksta.

Oliver Frljić ne piše, to je još uzbudljivije. A bilo je pisaca koji su baš izvođeni. Maja Pelević, Olga Dimitrijević, Milena Marković, Milica Piletić, tako da...

Tu je i mogućnost objavljivanja tekstova u jednoj knjizi, veće dostupnosti...

To je super. Ta vrsta dostupnosti, još prevedenog teksta na engleski, veoma je značajna. Mene je prvo interesovalo pozorište, pa onda jezik.

Birao sam šta bih u pozorištu mogao da radim. Pre bih da imam pozorišni identitet, nego književni. Ne bih voleo da budem pisac, nego da radim pozorište. Odatle mi je dramaturgija primarna.

Koje bi tu bile značajne razlike ili sličnosti?

Ova tri teksta koja sam spomenuo, nakon studentskih, nastala su kroz iskustvo komunikacije sa glumcima, rediteljima, saradnicima, kroz teorijski istraživački rad na doktoratu, u kom se više interesujem za telesnost na sceni, nego za tekst. To je raskol.

Pozicija bavljenja dramaturgijom mi omogućava da tekst promišljam ravnopravno sa svetlosnim dizajnom li koreografijom, nego kao scenski autoritet. Voleo bih da se moji tekstovi igraju, kolokvijano rečeno, iskasapljeni i prilagođeni (smeh).

Na čemu se onda, po vama, savremeno pozorište zasniva?

Pojavljuje se već decenijama unazad kao kolektivan čin. Iako to jeste, stalno se priča – to je sabirna stvar različitih umetničkih praksi.

A ovde je zanimljivo što se stalno pojavljuje hijerarhija. Ideološki, ja sam posthumanista i mislim da svaku hijerarhiju treba ukinuti, pa i u pozorišnom činu.

Igor Burić