Тема "Дневника": Да ли је потребно поновно увођење смртне казне? 

Јанковић је подсетио на то да је смртна казна у Србији последњи пут извршена 14. фебруара 1992. године, а коначно укинута 2002.

Заменик заштитника грађана за права лица лишена слободе уверен је у то да смртна казна у Републици Србији никада неће бити поново уведена и да Србија никад више неће погубити ниједно људско биће. Он је истакао да је Светски и европски дан борбе против смртне казне и Међународни дан менталног здравља значајан датум у области заштите и унапређења људских права, будући да подсећа на важност одбране неприкосновености људског живота и заштите људског достојанства.

„На Дан борбе против смртне казне, државе, организације и људи широм света потврђују своју опредељеност за укидање смртне казне у земљама у којима она још постоји и своју одлучност да не допусте њено поновно увођење тамо где је укинута”, напомиње се у Јанковићевом саопштењу.

Подршка враћању смртне казне код јавности расте после случајева најтежих злочина. Свирепо убиство, које је шокирало цео регион, када је Драган Ђурић убио петнаестогодишњу Тијану Јурић у Бајмоку, отворило је питање о увођењу смртне казне у Србији. Тада је, подсећања ради, отворена „Фејсбук” страница „Смртна казна за убицу Тијане Јурић”, која је за само 14 сати од настанка прикупила више од 73.000 оних који се залажу за то да се смртна казна врати.

Поједини правници су мишљења да би у овом тренутку било тешко вратити смртну казну с обзиром на то да смо претенденти за улазак у Европску унију. Осим тога, смртна казна нема никакав ефекат на плану превенције, односно одвраћања од злочина. Противници смртне казне истичу да је право на живот најважније људско право и да статистика у земљама које је познају не показује да је захваљујући њој смањена стопа криминалитета. 

Постоји мишељење, међу правницима, да се не може доказати да би смртна казна могла спречити злочине на које се одлучују починиоци, а да је она избачена као средство у борби против криминалних појава у Европи.

Последња екзекуција 1992. године

Смртна казна у Србији је примењивана до 2002. године. Последњи пут  извршена је десет година раније, када је 14. фебруара 1992. у Сомбору  стрељан Јохан Дроздек, осуђен на смрт 1988. године због силовања шестогодишње девојчице. Он је окончао живот пред стрељачким водом полиције у сомборском Окружном затвору.

Тим чином окончано је извршење најтежих казни у Србији, иако је на листи за стрељање било још 20 осуђеника, којима је смртна казна преиначена на 40 година затвора.

Кривичар др Недељко Јованчевић је раније у једном од разговора за „Дневник” указао на то да је Протоколом 6 Европске конвенције о заштити људских права и слобода из 1950. године, коју је ратификовала и наша земља, препоручено државама Савета Европе да укину смртну казну.

" Мислим да је то код нас урађено на брзину и за то недовољно припремљено – рекао је др Јованчевић, и додао да је приклоњен мишљењу оног дела шире стручне јавности која сматра да је казна од 40 година затвора ипак кратка кад је реч о случајевима тешких злочина, који се ничим не могу разумно сагледати, и да је за таква кривична дела адекватнија доживотна казна затвора, док је смртну казну требало задржати за неке изузетне најтеже облике злочина. – Смртна казна је најтежа – капитална казна, а што се тиче оцена да је она одмазада, напоменуо бих да свака могућа казна у себи има елементе одмазде. "

Смртна казна у Србији примењивана је, иначе, од настанка модерне државе 1804. године. До 1959. године, те казне су извршаване стрељањем или вешањем, по одлуци суда, с тим што се вешање сматрало за тежи облик и мање је коришћено. После 1950. године, број смртних казни значајно опада. По званичним статистичким подацима, од 1950. до 1958. године у тадашњој Југославији је било 229 смртних пресуда (око 29 годишње), а у Србији 122 (око 15). Не постоје званични подаци о погубљењима, али се може претпоставити да је од свих изречених смртних казни извршено око две трећине.

Погубљење Гавре

Место и време погубљења осуђеника на смрт увек је било тајна. Ипак, јавност је накнадно сазнавала и такве податке. По тим информацијама, мало људи зна да је у центру Новог Сада погубљен Димитрије Гавриловић Гавра. Он је на смртну казну осуђен због убиства двојице полицајаца приликом пљачке трафике 5. јула 1977. године у Улици Новосадског сајма (тадашњој Гробљанској) у Новом Саду.

Казна је извршена у Окружном затвору у Новом Саду, који је до 1986. године био у Дунавској улици 35. Прича се и да је у једној од бивших ћелија била намерно остављана алка за коју је био везан један од последњих људи над којим је у СФРЈ извршена смртна казна, Гавра.

Новосадски затвор је већ 31 годину на Клиси. Трагова некадашњег затвора у центру нема, сем што је један мањи део зида сачуван као споменик, али се старији Новосађани и даље сећају па зграду и даље зову „затвор”. Зграда је потпуно реконструисана и преуређена за потребе Архива Војводине.

Реформа од 1959. године битно је ублажила строгост кривичног законодавства. Смањен је број капиталних кривичних дела и укинута је смртна казна за имовински криминалитет. Укинуто је извршење смртне казне вешањем па је једини законски начин погубљења остало стрељање, које спроводи вод од осам полицајаца (од којих половина имају пушке с бојевом муницијом, а половина с ћорцима), без присуства јавности. Од 1959. до 1991. године број изречених смртних казни у Југославији пада на две до три годишње, а у Србији на две.

Смртна казна, иначе, данас је заступљена у 58 земаља широм света, међу којима су Кина, Иран, Ирак, Пакистан, Саудијска Арабија, САД… У Америци се примењује у 31 савезној држави.

Д. Николић