Андреја Каргачин- плесачица, списатељица и сликарка
На дан отварања изложбе фотографија „Мале приче Дејвида Линча“ у Културном центру Београда, 1. септембра на Новосадском ноћном базару у организацији Музеја шибица и његове власнице академске сликарке Јоване Поповић Бенишек из Сремских Карловаца, изведен је перформанс инспирисан делима и посвећен Дејвиду Линчу.
Према кореографији коју је засновала на једном од монолога из Линчовог филма „Рабитс”, ученица новосадске Балетске школе на Смеру савремени плес Андреја Каргачин с другарицом Александром Чавић извела је тај својврсни омаж том филмском, ликовном и визуелном ствараоцу.
"Веома волим Дејвида Линча, и он ми је један од највећих инспирација, не само у погледу идеја него и у начину рада ", објашњава осамнаестогодишња Андреја Каргачин и додаје да јој је његов приступ послу врло интересантан и када је то применила код себе, све је ишло брже и лакше и зато је и одлучила да направим перформанс њему у част.
"Желела сам да га одиграм на отварању изложбе у Београду, али пошто ми није пошло за руком, извела сам то у Новом Саду", каже Андреја.
Она је додала да је прошле године играла на отварању изложбе „Белграде то Bowie” Брајана Рашића у Југословенској кинотеци, неколико месеци након смрти легендарног певача Дејвида Боувија, чији је Андреја такође велики поштовалац.
Андреју је новосадска публика пре овог последњег наступа, имала прилике да види на недавном Фестивалу савременог плеса и перформанса „Покретница“ на „Броду-театру“.
Каже да је на другој години Балетске школе схватила да јој није довољно само да игра, иако савремени плес сматра далеко креативнијим од класичног балета, него да би волела да се бави и кореографијом, отуда и одлука да упише кореографију, за почетак.
"„Акваријум“ је, заправо, мој други роман", каже Андреја и додаје да је први исто био детективски, класично крими-штиво, што би се од петнаестогодишње девојчице која воли Агату Кристи могло очекивати да напише. Каже се да се први мачићи у воду бацају, она то ипак није учинила, чува га као подсетник на то да човек ипак може да напредује.
Андреја за себе каже да је одмалена била велики фан детективских романа, али тек када је прочитала „Име руже“ Умберта Ека, схватила је да то не мора да буде литература за плажу. Тада је донела одлуку да се упусти у ту авантуру и тако је настао „Акварујум“.
"Написала сам ту књигу желећи да се играм клишеима жанра. Незгодна ствар у свему што радим је да људи не заборављају да имам година колико имам. Углавном ми постављају питања као што су „како си дошла на идеју да пишеш књигу с 15 година или издаш са 17“. Почела сам да се питам да ли људи са мном хоће да разговарају због књиге саме или зато што с 18 година не идем по клубовима него седим код куће и пишем. А мени је стало да чујем шта они мисле о ономе што сам написала", прича Андреја.
"Ја себе сматрам писцем. Да ли сам добар, лош или осредњи – то је неко друго питање. Јесам и кореограф, плесачица, и сликар. Трудићу се да напредујем у свему томе да бих достигла одређени ниво и уметничке висине. Тиме намервам и даље да се бавим. Пишем други роман с истом тематиком, али нешто другачији. Ликови су слични, а детектив исти. Између та два романа, волела бих да издам књигу кратких прича. У њој би сви ликови били људи, а оно што би у њој било ново јесте другачији начин писања који сам открила после овог романа", истиче Андреја.
Поштанска марка с Андрејиним цртежом
Осим плесом и књижевним радом, Андреја се бави и сликарством. Од седме године похађа часове сликања код Дејане Нешовић и Мие Стојановић, за које каже да веома добро раде свој посао.
"Мислим да има мало људи који тако добро уче децу као што су оне. Једна од таквих је и сликарка Јована Поповић Бенишек. Код куће сликам, што не спада у вежбе с часова. Планирам да направим изложбу, али још немам довољно дела", каже Андреја.
Као награду тада добила је тродневни пут
З. Милосављевић