Andreja Kargačin- plesačica, spisateljica i slikarka
Na dan otvaranja izložbe fotografija „Male priče Dejvida Linča“ u Kulturnom centru Beograda, 1. septembra na Novosadskom noćnom bazaru u organizaciji Muzeja šibica i njegove vlasnice akademske slikarke Jovane Popović Benišek iz Sremskih Karlovaca, izveden je performans inspirisan delima i posvećen Dejvidu Linču.
Prema koreografiji koju je zasnovala na jednom od monologa iz Linčovog filma „Rabits”, učenica novosadske Baletske škole na Smeru savremeni ples Andreja Kargačin s drugaricom Aleksandrom Čavić izvela je taj svojvrsni omaž tom filmskom, likovnom i vizuelnom stvaraocu.
"Veoma volim Dejvida Linča, i on mi je jedan od najvećih inspiracija, ne samo u pogledu ideja nego i u načinu rada ", objašnjava osamnaestogodišnja Andreja Kargačin i dodaje da joj je njegov pristup poslu vrlo interesantan i kada je to primenila kod sebe, sve je išlo brže i lakše i zato je i odlučila da napravim performans njemu u čast.
"Želela sam da ga odigram na otvaranju izložbe u Beogradu, ali pošto mi nije pošlo za rukom, izvela sam to u Novom Sadu", kaže Andreja.
Ona je dodala da je prošle godine igrala na otvaranju izložbe „Belgrade to Bowie” Brajana Rašića u Jugoslovenskoj kinoteci, nekoliko meseci nakon smrti legendarnog pevača Dejvida Bouvija, čiji je Andreja takođe veliki poštovalac.
Andreju je novosadska publika pre ovog poslednjeg nastupa, imala prilike da vidi na nedavnom Festivalu savremenog plesa i performansa „Pokretnica“ na „Brodu-teatru“.
Kaže da je na drugoj godini Baletske škole shvatila da joj nije dovoljno samo da igra, iako savremeni ples smatra daleko kreativnijim od klasičnog baleta, nego da bi volela da se bavi i koreografijom, otuda i odluka da upiše koreografiju, za početak.
"„Akvarijum“ je, zapravo, moj drugi roman", kaže Andreja i dodaje da je prvi isto bio detektivski, klasično krimi-štivo, što bi se od petnaestogodišnje devojčice koja voli Agatu Kristi moglo očekivati da napiše. Kaže se da se prvi mačići u vodu bacaju, ona to ipak nije učinila, čuva ga kao podsetnik na to da čovek ipak može da napreduje.
Andreja za sebe kaže da je odmalena bila veliki fan detektivskih romana, ali tek kada je pročitala „Ime ruže“ Umberta Eka, shvatila je da to ne mora da bude literatura za plažu. Tada je donela odluku da se upusti u tu avanturu i tako je nastao „Akvarujum“.
"Napisala sam tu knjigu želeći da se igram klišeima žanra. Nezgodna stvar u svemu što radim je da ljudi ne zaboravljaju da imam godina koliko imam. Uglavnom mi postavljaju pitanja kao što su „kako si došla na ideju da pišeš knjigu s 15 godina ili izdaš sa 17“. Počela sam da se pitam da li ljudi sa mnom hoće da razgovaraju zbog knjige same ili zato što s 18 godina ne idem po klubovima nego sedim kod kuće i pišem. A meni je stalo da čujem šta oni misle o onome što sam napisala", priča Andreja.
"Ja sebe smatram piscem. Da li sam dobar, loš ili osrednji – to je neko drugo pitanje. Jesam i koreograf, plesačica, i slikar. Trudiću se da napredujem u svemu tome da bih dostigla određeni nivo i umetničke visine. Time namervam i dalje da se bavim. Pišem drugi roman s istom tematikom, ali nešto drugačiji. Likovi su slični, a detektiv isti. Između ta dva romana, volela bih da izdam knjigu kratkih priča. U njoj bi svi likovi bili ljudi, a ono što bi u njoj bilo novo jeste drugačiji način pisanja koji sam otkrila posle ovog romana", ističe Andreja.
Poštanska marka s Andrejinim crtežom
Osim plesom i književnim radom, Andreja se bavi i slikarstvom. Od sedme godine pohađa časove slikanja kod Dejane Nešović i Mie Stojanović, za koje kaže da veoma dobro rade svoj posao.
"Mislim da ima malo ljudi koji tako dobro uče decu kao što su one. Jedna od takvih je i slikarka Jovana Popović Benišek. Kod kuće slikam, što ne spada u vežbe s časova. Planiram da napravim izložbu, ali još nemam dovoljno dela", kaže Andreja.
Kao nagradu tada dobila je trodnevni put
Z. Milosavljević