Ласте скоро нестале, врапци се селе на село

Према речима орнитолога из Покрајинског завода за заштиту природе Марка Туцакова, инфраструктура и отпад, који се стварају урбанизацијом представљају један од позитивних утицаја наших свакодневних навика.

– Неколико врста из „дивље природе” се проширило и редовно се задржава у градовима, па чак ту и живи и размножава се баш захваљујући тим новим шансама – каже Туцаков. – На периферији, око контејнера и сметлишта, нису ретке дивље свиње и лисице, а у подрумима и на таванима, у хангарима и производним постојењима, нађу се куне белице. Високи бетонски небодери су замена појединим врстама птица, као што је на пример ветрушка, за планинске литице па на њима праве гнезда и одгајају младунце. Слично се понашају и неке птице певачице, као што је црна црвенрепка. Апсурдно је да неке врсте у граду проналазе далеко мирнија места за себе, зими топлија него на ветрометини отвореног простора, а лети сасвим довољна за гнежђење. Уопште, управљање градским зеленилом веома је битно за привлачење дивљих врста у нашу средину.

Ипак, како каже наш саговорник, градске средине немилосрдне су позорнице живота људи и све што се у људске интересе не уклапа, мора да се склони из града. У Новом Саду је остало само око 1.700 парова градских ласта, а некада бројне колоније начичкане испод стреха су нестале. Истраживања орнитолога показују да у граду има више од 6.000 напуштених и срушених гнезда те врсте птице, а нажалост, у граду је премало блата које ласте требају за поправку својих гнезда, посебно у овако сушним годинама. 

По речима нашег саговорника, осим антропогених фактора, све евидентинији је ефекат промене климе, који онемогућава појединим врстама да, током гнежђења и othranjivanja младих, пронађу стабилне и доступне изворе хране.

– Било је много примера у којима су читаве колоније гачаца страдале тако што су одрасли и младунци угинули услед временских неприлика, попут  дуготрајних пролећних падавина, јаких олуја или ветрова. Неке врсте су осетљивије на болести, због слабе природне отпорности и мале генетске разноврсности, а типичан пример је лабуд грбац, као симбол праве градске врсте. Већ више пута је доказано да за време епидемија птичјег грипа највише страда управо та врста, но људи, њихови планови и начин живота у граду, далеко су већа претња по живи свет – истиче Туцаков.

Широм Европе забележен је драстичан пад броја врабаца па је тако и код нас ситуација незадовољавајућа.

– У Војводини су најчешће две врсте врабаца: пољски и покућар – напомиње Туцаков. – Златно доба врабаца било је у периоду када производња хране није била индустријализована као данас, јер су тада обе врсте могле да пронађу много више могућности за исхрану. Иако су врапци прилагодљиве птице, ипак им треба довољно отворених травнатих простора да би нашли протеинску храну – инсекте – јер само на тај начин хране своје младе. Пошто у градовима срећемо све мање вегетације, то је потенцијални разлог зашто се број врабаца не може брзо повећати, рецимо, само постављањем кућица за гнежђење. Врапци добро знају да нађу место за гнездо, и ту нису избирљиви. Оно што им недостаје је храна.

По Туцаковљевим речима, у селима и на салашима обе те врсте још увек се добро држе, али такође, што је апсурдно, а ипак еколошки објашњиво, пошто све више кућа по селима у Војводини остаје празно, оне се полако руше, а разне пукотине и други простори у њима идеални су за гнежђење врабаца, па их у неким селима има далеко више него пре неколико деценија. Да би се спречио губитак аутохтоних дивљих врста, требало би да се према њима опходимо више домаћински.

– Многобројне су активности које се могу предузети да би дивљим животињама било боље, а већина њих почиње просторним планирањем, но део се заиста односи на наш начин живота и опхођења према простору у којем живимо – каже Туцаков. – Можемо учинити много лаких техничких интервенција која ће помоћи дивљим животињама, као што су додатна исхрана када хране и воде нема довољно, одржавање вегетације која прија животињама, постављање структура за гнежђење – кућице, кутије, платформе, вештачка гназда – стварање башта и травњака на којима се животиње осећају безбедно, помоћ повређеним и болесним јединкама...

Како је додао, чини се да је ниво еколошке свести све виши јер се људи све чешће јављају уколико имају информације о повређеним и оболелим птицама и младунцима, као и с подацима о гнездима која су угрожена на различите начине или, врло често, с младунцима испалим из гнезда. Тим Покрајинског завода за заштиту природе за збрињавање дивљих животиња врло брзо решава све пријављене случајеве.

– С друге стране, живимо прилично разуздано када су основни ресурси попут хране, воде, енергије, ваздуха и хемикалија у питању – истиче  Туцаков, додајући да њихова потрошња и те како посредно негативно утиче на природу која их ствара, те су могућа и потребна бројна побољшања.

И. Миклоши

Казне за уништавање заштићених врста

Све врсте које живе у Србији, по Закону о заштити природе, сврстане су у три категорије законске заштите: строго заштићене, заштићене врсте или врсте без заштите. Казне за уништавање макар једне врсте која има статус заштите – а већина дивљих птица спада у ту групу – уколико се то докаже, за појединце су од 50.000 до 150.000 динара или казна затвора до 30 дана. За предузетнике новчане казне иду до 500.000 динара, а за одговорне  у предизећима до 15.000 динара. По Закону о кривичном поступку, казне су и веће. Додатно, осим казне, плаћају се и одштете, за сваку врсту изражене у различитим сумама.