Laste skoro nestale, vrapci se sele na selo

Prema rečima ornitologa iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode Marka Tucakova, infrastruktura i otpad, koji se stvaraju urbanizacijom predstavljaju jedan od pozitivnih uticaja naših svakodnevnih navika.

– Nekoliko vrsta iz „divlje prirode” se proširilo i redovno se zadržava u gradovima, pa čak tu i živi i razmnožava se baš zahvaljujući tim novim šansama – kaže Tucakov. – Na periferiji, oko kontejnera i smetlišta, nisu retke divlje svinje i lisice, a u podrumima i na tavanima, u hangarima i proizvodnim postojenjima, nađu se kune belice. Visoki betonski neboderi su zamena pojedinim vrstama ptica, kao što je na primer vetruška, za planinske litice pa na njima prave gnezda i odgajaju mladunce. Slično se ponašaju i neke ptice pevačice, kao što je crna crvenrepka. Apsurdno je da neke vrste u gradu pronalaze daleko mirnija mesta za sebe, zimi toplija nego na vetrometini otvorenog prostora, a leti sasvim dovoljna za gnežđenje. Uopšte, upravljanje gradskim zelenilom veoma je bitno za privlačenje divljih vrsta u našu sredinu.

Ipak, kako kaže naš sagovornik, gradske sredine nemilosrdne su pozornice života ljudi i sve što se u ljudske interese ne uklapa, mora da se skloni iz grada. U Novom Sadu je ostalo samo oko 1.700 parova gradskih lasta, a nekada brojne kolonije načičkane ispod streha su nestale. Istraživanja ornitologa pokazuju da u gradu ima više od 6.000 napuštenih i srušenih gnezda te vrste ptice, a nažalost, u gradu je premalo blata koje laste trebaju za popravku svojih gnezda, posebno u ovako sušnim godinama. 

Po rečima našeg sagovornika, osim antropogenih faktora, sve evidentiniji je efekat promene klime, koji onemogućava pojedinim vrstama da, tokom gnežđenja i othranjivanja mladih, pronađu stabilne i dostupne izvore hrane.

– Bilo je mnogo primera u kojima su čitave kolonije gačaca stradale tako što su odrasli i mladunci uginuli usled vremenskih neprilika, poput  dugotrajnih prolećnih padavina, jakih oluja ili vetrova. Neke vrste su osetljivije na bolesti, zbog slabe prirodne otpornosti i male genetske raznovrsnosti, a tipičan primer je labud grbac, kao simbol prave gradske vrste. Već više puta je dokazano da za vreme epidemija ptičjeg gripa najviše strada upravo ta vrsta, no ljudi, njihovi planovi i način života u gradu, daleko su veća pretnja po živi svet – ističe Tucakov.

Širom Evrope zabeležen je drastičan pad broja vrabaca pa je tako i kod nas situacija nezadovoljavajuća.

– U Vojvodini su najčešće dve vrste vrabaca: poljski i pokućar – napominje Tucakov. – Zlatno doba vrabaca bilo je u periodu kada proizvodnja hrane nije bila industrijalizovana kao danas, jer su tada obe vrste mogle da pronađu mnogo više mogućnosti za ishranu. Iako su vrapci prilagodljive ptice, ipak im treba dovoljno otvorenih travnatih prostora da bi našli proteinsku hranu – insekte – jer samo na taj način hrane svoje mlade. Pošto u gradovima srećemo sve manje vegetacije, to je potencijalni razlog zašto se broj vrabaca ne može brzo povećati, recimo, samo postavljanjem kućica za gnežđenje. Vrapci dobro znaju da nađu mesto za gnezdo, i tu nisu izbirljivi. Ono što im nedostaje je hrana.

Po Tucakovljevim rečima, u selima i na salašima obe te vrste još uvek se dobro drže, ali takođe, što je apsurdno, a ipak ekološki objašnjivo, pošto sve više kuća po selima u Vojvodini ostaje prazno, one se polako ruše, a razne pukotine i drugi prostori u njima idealni su za gnežđenje vrabaca, pa ih u nekim selima ima daleko više nego pre nekoliko decenija. Da bi se sprečio gubitak autohtonih divljih vrsta, trebalo bi da se prema njima ophodimo više domaćinski.

– Mnogobrojne su aktivnosti koje se mogu preduzeti da bi divljim životinjama bilo bolje, a većina njih počinje prostornim planiranjem, no deo se zaista odnosi na naš način života i ophođenja prema prostoru u kojem živimo – kaže Tucakov. – Možemo učiniti mnogo lakih tehničkih intervencija koja će pomoći divljim životinjama, kao što su dodatna ishrana kada hrane i vode nema dovoljno, održavanje vegetacije koja prija životinjama, postavljanje struktura za gnežđenje – kućice, kutije, platforme, veštačka gnazda – stvaranje bašta i travnjaka na kojima se životinje osećaju bezbedno, pomoć povređenim i bolesnim jedinkama...

Kako je dodao, čini se da je nivo ekološke svesti sve viši jer se ljudi sve češće javljaju ukoliko imaju informacije o povređenim i obolelim pticama i mladuncima, kao i s podacima o gnezdima koja su ugrožena na različite načine ili, vrlo često, s mladuncima ispalim iz gnezda. Tim Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode za zbrinjavanje divljih životinja vrlo brzo rešava sve prijavljene slučajeve.

– S druge strane, živimo prilično razuzdano kada su osnovni resursi poput hrane, vode, energije, vazduha i hemikalija u pitanju – ističe  Tucakov, dodajući da njihova potrošnja i te kako posredno negativno utiče na prirodu koja ih stvara, te su moguća i potrebna brojna poboljšanja.

I. Mikloši

Kazne za uništavanje zaštićenih vrsta

Sve vrste koje žive u Srbiji, po Zakonu o zaštiti prirode, svrstane su u tri kategorije zakonske zaštite: strogo zaštićene, zaštićene vrste ili vrste bez zaštite. Kazne za uništavanje makar jedne vrste koja ima status zaštite – a većina divljih ptica spada u tu grupu – ukoliko se to dokaže, za pojedince su od 50.000 do 150.000 dinara ili kazna zatvora do 30 dana. Za preduzetnike novčane kazne idu do 500.000 dinara, a za odgovorne  u predizećima do 15.000 dinara. Po Zakonu o krivičnom postupku, kazne su i veće. Dodatno, osim kazne, plaćaju se i odštete, za svaku vrstu izražene u različitim sumama.