Беле лађе заобилазе Паланчане

Један времешни господин у трећем добу, односно у „најбољим годинама“ недавно ми рече прилком шетње обалом Дунава како је још као дете запамтио беле лађе које су овим водама бродиле, како је за људе, а посебно децу, био догађај када неки од тих бродова пристане, сви су махали, отпоздрављали... Одавно беле лађе не пристају овде, а стручњаци кажу да је то због недостатка идеја, али и због плитке обале код Бачке Паланке.

Први саобраћај на овом делу велике реке, кажу записи овдашњих хроничара, успостављен је још у пролеће 1740. године. Иницијатор ове идеје био је богати илочки кнез Одесталки који је желео веће тржиште за своје пољопривредне производе. Дунав се тада код Илока и Бачке Паланке прелазио сплавом који је вукао чамац на весла и могао је да прими само две запреге. Касније је направљен већи сплав који су вукла два-три чамца на весла. Дуго се чекало да се пређе са једне на другу обало, а посебно је била гужва с јесени када се из Срема превозило грожђе у Бачку. Имућнији Паланчани имали су „преко“ своје винограде или су куповали велике количине грожђа за своје потребе, па се дуго чекало на превоз. Тек 1876. године, захваљујући предузимљивости паланачког адвоката Карла Мезеиа основано је акционарско друштво које је купило парни брод који је из Будимпеште стигао у Паланку 1877. године. Завршени су радови на изградњи пристаништа и на паланачкој и на илочкој страни. Брод се звао „Ахилес“, а нешто касније купљен је и други „Ливиус 2“. Овај брод је задовољавао потребе, јер је ођедаред могао да прими 12-14 запрега.

Касније се указала потреба за гвозденом скелом, као и за бољим пристаништем, али је пала идеја о градњи дрвеног моста преко Дунава. Мост од дрвета направљен је у Паланци, а на њему су радили бројни овдашњи столари, колари, тесари. Тај први мост преко Дунава у Паланачкој историји служио је до 1917. године за војне потребе. После Великог рата повела се акција за изградњу гвозденог моста, вршени су преговори са железарама, па је и онда пред изборе овде од стране кандидата за градоначелника обећавано.... Ипак, до Другог светског рата овде је још две обале спајала стара скела. И после Другог рата овде су превозили скела „Медвед“ и бродица „Лајка“ све до 1974. године када је у саобраћај пуштен нов мост који је спојио паланачку и илочку обалу, па су скела и бродић отишли у пензију.           

Данас Бачка Паланка има луку, а настала је после 1965. године, односно после велике поплаве. То је својеврсни рукавац из кога је вађена земља за насип, а сада је то лука за тегљаче и гураче, речне бродове који овде довлаче, односно гурају шлепове. Из године у годину лука бележи све боље резултате, односно увећава количину робе која се претовара. Заливно језеро „Тиквара“, а спојено је са Дунавом и од обале удаљено једва 100 метара, својеврсна је природна марина за стотине чамаца, углавном пецароша и професионалних рибара, те 20-так бродица и исто толико сплавова, односно кућа за одмор на води.

Некада је Бачка Паланка имала и Бродску агенцију, а основана је 1867. године. Почетком 19. века код Бачке Паланке изграђено је квалитетно стајалиште за мање и средње бродове, а први путнички брод са ове обале запловио је 1832. године, био је то дрвени брод снабдевен парном машином. Први путнички брод који је пристао у Паланку, а на низводној линији, био је „Хилденгарг“, а на узводној линији „Карл Лудвиг“. Пристаниште је било код данашњег „Синтелона“. Теретно пристаниште било је код некадашње штампарије „Бранко Бајић“. Паланчани знају да је ту била некада позната кафана „Цврца“, а забележно је да је 1876 године Дунав ту био широк преко 1.500 метара. Због рукаваца и разуђености обале стварали су се пешчани спрудови који су представљали велику сметњу бродском саобраћају. Регулацијом велике реке Дунав овде сада има ширину од око 500 метара. Крајем 19. века дневно су у паланачко пристаниште пристајала три брода узводно и три низводно, а теретни саобраћај био је још развијенији. У то време била је велика конкуренција, па се водио прави мали рат за придобијање путника. Тако је цена карте на релацији Нови Сад – Палнка пала са 40 на 6 крајцара. Резигнирано они старији, а који су за ове приче сазнали од својих дедова, констатују да се после доласка железнице и аутобуса смањивао број пристана путничких бордова да би у првој половини прошлог века бродови престали пристајати на паланачки пристан. Тако је и данас, а овдашњи народ са леве обале Дунава може још једино да маше белим лађама...

Милош Суџум