Bele lađe zaobilaze Palančane

Jedan vremešni gospodin u trećem dobu, odnosno u „najboljim godinama“ nedavno mi reče prilkom šetnje obalom Dunava kako je još kao dete zapamtio bele lađe koje su ovim vodama brodile, kako je za ljude, a posebno decu, bio događaj kada neki od tih brodova pristane, svi su mahali, otpozdravljali... Odavno bele lađe ne pristaju ovde, a stručnjaci kažu da je to zbog nedostatka ideja, ali i zbog plitke obale kod Bačke Palanke.

Prvi saobraćaj na ovom delu velike reke, kažu zapisi ovdašnjih hroničara, uspostavljen je još u proleće 1740. godine. Inicijator ove ideje bio je bogati iločki knez Odestalki koji je želeo veće tržište za svoje poljoprivredne proizvode. Dunav se tada kod Iloka i Bačke Palanke prelazio splavom koji je vukao čamac na vesla i mogao je da primi samo dve zaprege. Kasnije je napravljen veći splav koji su vukla dva-tri čamca na vesla. Dugo se čekalo da se pređe sa jedne na drugu obalo, a posebno je bila gužva s jeseni kada se iz Srema prevozilo grožđe u Bačku. Imućniji Palančani imali su „preko“ svoje vinograde ili su kupovali velike količine grožđa za svoje potrebe, pa se dugo čekalo na prevoz. Tek 1876. godine, zahvaljujući preduzimljivosti palanačkog advokata Karla Mezeia osnovano je akcionarsko društvo koje je kupilo parni brod koji je iz Budimpešte stigao u Palanku 1877. godine. Završeni su radovi na izgradnji pristaništa i na palanačkoj i na iločkoj strani. Brod se zvao „Ahiles“, a nešto kasnije kupljen je i drugi „Livius 2“. Ovaj brod je zadovoljavao potrebe, jer je ođedared mogao da primi 12-14 zaprega.

Kasnije se ukazala potreba za gvozdenom skelom, kao i za boljim pristaništem, ali je pala ideja o gradnji drvenog mosta preko Dunava. Most od drveta napravljen je u Palanci, a na njemu su radili brojni ovdašnji stolari, kolari, tesari. Taj prvi most preko Dunava u Palanačkoj istoriji služio je do 1917. godine za vojne potrebe. Posle Velikog rata povela se akcija za izgradnju gvozdenog mosta, vršeni su pregovori sa železarama, pa je i onda pred izbore ovde od strane kandidata za gradonačelnika obećavano.... Ipak, do Drugog svetskog rata ovde je još dve obale spajala stara skela. I posle Drugog rata ovde su prevozili skela „Medved“ i brodica „Lajka“ sve do 1974. godine kada je u saobraćaj pušten nov most koji je spojio palanačku i iločku obalu, pa su skela i brodić otišli u penziju.           

Danas Bačka Palanka ima luku, a nastala je posle 1965. godine, odnosno posle velike poplave. To je svojevrsni rukavac iz koga je vađena zemlja za nasip, a sada je to luka za tegljače i gurače, rečne brodove koji ovde dovlače, odnosno guraju šlepove. Iz godine u godinu luka beleži sve bolje rezultate, odnosno uvećava količinu robe koja se pretovara. Zalivno jezero „Tikvara“, a spojeno je sa Dunavom i od obale udaljeno jedva 100 metara, svojevrsna je prirodna marina za stotine čamaca, uglavnom pecaroša i profesionalnih ribara, te 20-tak brodica i isto toliko splavova, odnosno kuća za odmor na vodi.

Nekada je Bačka Palanka imala i Brodsku agenciju, a osnovana je 1867. godine. Početkom 19. veka kod Bačke Palanke izgrađeno je kvalitetno stajalište za manje i srednje brodove, a prvi putnički brod sa ove obale zaplovio je 1832. godine, bio je to drveni brod snabdeven parnom mašinom. Prvi putnički brod koji je pristao u Palanku, a na nizvodnoj liniji, bio je „Hildengarg“, a na uzvodnoj liniji „Karl Ludvig“. Pristanište je bilo kod današnjeg „Sintelona“. Teretno pristanište bilo je kod nekadašnje štamparije „Branko Bajić“. Palančani znaju da je tu bila nekada poznata kafana „Cvrca“, a zabeležno je da je 1876 godine Dunav tu bio širok preko 1.500 metara. Zbog rukavaca i razuđenosti obale stvarali su se peščani sprudovi koji su predstavljali veliku smetnju brodskom saobraćaju. Regulacijom velike reke Dunav ovde sada ima širinu od oko 500 metara. Krajem 19. veka dnevno su u palanačko pristanište pristajala tri broda uzvodno i tri nizvodno, a teretni saobraćaj bio je još razvijeniji. U to vreme bila je velika konkurencija, pa se vodio pravi mali rat za pridobijanje putnika. Tako je cena karte na relaciji Novi Sad – Palnka pala sa 40 na 6 krajcara. Rezignirano oni stariji, a koji su za ove priče saznali od svojih dedova, konstatuju da se posle dolaska železnice i autobusa smanjivao broj pristana putničkih bordova da bi u prvoj polovini prošlog veka brodovi prestali pristajati na palanački pristan. Tako je i danas, a ovdašnji narod sa leve obale Dunava može još jedino da maše belim lađama...

Miloš Sudžum