„Њу дил“ решења нису одговор

Економисти сматрају да је тадашњи амерички “њу дил” спасао САД и очувао демократију упркос тешкој економској кризи, али исто тако истичу да од тада многи олако причају о својим “њудиловима” и нуде их као спас из тешких економских проблема, иако су се времена , тржиште и капитал знатно промениле у 21.веку.

Пре неколико дана Србији је Богољуб Карић понудио “Богољубов њу дил” који би према његовим речима изменио стандард грађана за годину дана. Његова замисао је заправо да изгради милион квадрата станова по цени од 500 евра.

- Изградњом јефтиних квадрата у Београду и Србији омогућићу великом броју грађана да се скуће, да се развије грађевинска индустрија како би могла да добија и послове у иностранству, а ту је и месечна плата од 1.000 евра. Подстаћу мали бизнис и оснивање породичних фирми које би опремиле 800.000 до милион квадратних метара колико желим да направим – објаснио је Карић.

Карић истиче да њега “као човека интересује да развије земљу” додајући да очекује од града и од републике да неискоришћене капацитете стави у функцију развоја својих грађана и привреде.

- Кажу да је то Богољубова шарена лажа, да гради квадратни метар од 490 до 500 евра. Али ја вам кажем, то су се узбуркали центри моћи, поручују да разбијам тржиште на којем је квадрат 1.500 до 2.000 евра, а њихова зарада 500 до 1.000 евра. Ми ћемо да радимо са профитом од 50 евра по квадрату, кад платимо све дажбине. Морамо да се одрекнемо великих профита, презадовољни смо и са 50 евра. Циљ нам је да запослимо целу земљу и развијемо економију- каже Карић додајући да нема ништа против да квадрат у центру остане и 2.000 евра, па ко има, нека купи .

Инвеститори долазе због себе

Наш саговорник оцењује да Србија “олако ставља у страну оно добро што има”, а већ деценију-две се узда у оне који ће наводно доћи да је развију.

- Свет не долази у Србију због грађана, већ долази овде због себе да ако може оствари већи профит и себи напуни yеpovе. То је у супротности са оним што ми желимо . Ми се “хватамо” за стране инвеститоре, а они су заправо данас овде, а сутра ће чим им неко понуди боље услове отићи , јер ни њихова улагања у Србију нису велика. Реч је о технологији најниже развијености, то су производње у којима се користи наша јефтина радна снага и која се може производити у било којој земљи света. Чим им неко понуди мало боље услове они се неће либити да оду из Србије, а шта онда нама остаје ? – каже Савић.

Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић објашњава за “Дневник” да се о “њу диловима” протеклих година много говорило, али да се мало урадило, па стога они делују више као популистичка него реална прича.

- Више пута се о томе говорило и више различитих људи је причало о јефтиним стнаовима, разним инфраструктурним радовима, јавним радовима и другим потезима који би убрзано ангажовали незапослене или понудили нешто по прихватљивим ценама, а све у циљу покретања српске привреде. Чини се да је то много лакше рећи него што је могуће учинити. Да ли се људи сећају Зајма за препород Србије који је почео у ондашњим тешким условима када је вођена велика политичка акција у којој је ретко ко, па чак и они сиромашни, изостао и одбио да упише неки новац. Ништа од препорода није било, а новац је потрошен , па чак нико још не зна ни како ни у шта – подсећа професор Савић.

Управо због разних започетих  и незавршених , па и необјашњених пројеката из блиске прошлости, наш саговорник оцењује да “њу дил” Србији није превише реалан и да чек и не треба размишљати о томе да би он могао решити проблеме српске привреде и економије.

- Идеје о “њу диловима” нису до краја озбиљно припремљене, више су то приче о којима се разговара, размишља, нуде се као мамац за народ, а у суштини ретко се када у Србији реализују. На крају крајева, када се помиње реч “ њу дил” углавном се мисли на то да је он дао добре резултате у САД после велике економске кризе 1929.године. Србија није данас нити у таквим проблемима, мада их има и нису за подцењивање, нити је свет данас какав је био те 1929.године, нити постоје услови, а ни потреба за таквом врстом јавних радова односно нечега што би на такав начин покренуло српску привреду – истиче Савић.

Он уместо разних “њу дилова”, који су се нудили или се наговештавају, сматра да Србија мора да се окрене сама себи и да се, како истиче, узда “ у се и у своје кљусе”, јер помоћ која није условљена личним интересима странаца неће добити.

- Знамо ми нашу бољку, али већ четврт века немамо јасну представу шта хоћемо и где треба да се нађемо. Некако олако прихватамо оно што нам се нуди, а заправо нам не треба .Једно су нам нудили деведесетих година у којима смо због санкција морали да гледамо да преживимо, па смо на крају разорени бомбардовањем. Онда , 2001.године када се режим променио, створио се утисак да знамо шта хоћемо, али показало се да није тако. Европа нам је тада била као путоказ, европске вредности и такозвана неолиберална догма са могућим тржиштем, либерализација, приватизација ... чинило се да је то спас за све наше проблеме који су се пре тога деценијама нагомилали. Нажалост, то што смо урадили очиглено нисмо урадили како треба, јер да јесмо не би и сада 17 година после демократских промена практично били на истом месту и са сличним проблемима којима смо се бавили 2001.године – објашњава Савић.

Србија се врти у кругу приватизације, нека предузећа , којих је како напомиње наш саговорник сада ипак мање него раније, и даље немају решен статус.

- Данас су та предузећа “болесници” који чекају помоћ државе и грађана. Србија и данас покушава да комбинује државну интервенцију и тржишни либерализам , а то ретко где у свету даје добре резултате.  Србија је џава која у суштини има више проблема него решења, свака власт покушава да их реши, а за нека решења потребно је много више времена него што га она има на располагању. Због тога се стално вртимо у зачараном кругу и имам утисак да смо у живом песку или блату , па што више тапкамо све више тонемо – закључује професор Савић.

Љубинка Малешевић