„Nju dil“ rešenja nisu odgovor

Ekonomisti smatraju da je tadašnji američki “nju dil” spasao SAD i očuvao demokratiju uprkos teškoj ekonomskoj krizi, ali isto tako ističu da od tada mnogi olako pričaju o svojim “njudilovima” i nude ih kao spas iz teških ekonomskih problema, iako su se vremena , tržište i kapital znatno promenile u 21.veku.

Pre nekoliko dana Srbiji je Bogoljub Karić ponudio “Bogoljubov nju dil” koji bi prema njegovim rečima izmenio standard građana za godinu dana. Njegova zamisao je zapravo da izgradi milion kvadrata stanova po ceni od 500 evra.

- Izgradnjom jeftinih kvadrata u Beogradu i Srbiji omogućiću velikom broju građana da se skuće, da se razvije građevinska industrija kako bi mogla da dobija i poslove u inostranstvu, a tu je i mesečna plata od 1.000 evra. Podstaću mali biznis i osnivanje porodičnih firmi koje bi opremile 800.000 do milion kvadratnih metara koliko želim da napravim – objasnio je Karić.

Karić ističe da njega “kao čoveka interesuje da razvije zemlju” dodajući da očekuje od grada i od republike da neiskorišćene kapacitete stavi u funkciju razvoja svojih građana i privrede.

- Kažu da je to Bogoljubova šarena laža, da gradi kvadratni metar od 490 do 500 evra. Ali ja vam kažem, to su se uzburkali centri moći, poručuju da razbijam tržište na kojem je kvadrat 1.500 do 2.000 evra, a njihova zarada 500 do 1.000 evra. Mi ćemo da radimo sa profitom od 50 evra po kvadratu, kad platimo sve dažbine. Moramo da se odreknemo velikih profita, prezadovoljni smo i sa 50 evra. Cilj nam je da zaposlimo celu zemlju i razvijemo ekonomiju- kaže Karić dodajući da nema ništa protiv da kvadrat u centru ostane i 2.000 evra, pa ko ima, neka kupi .

Investitori dolaze zbog sebe

Naš sagovornik ocenjuje da Srbija “olako stavlja u stranu ono dobro što ima”, a već deceniju-dve se uzda u one koji će navodno doći da je razviju.

- Svet ne dolazi u Srbiju zbog građana, već dolazi ovde zbog sebe da ako može ostvari veći profit i sebi napuni yepove. To je u suprotnosti sa onim što mi želimo . Mi se “hvatamo” za strane investitore, a oni su zapravo danas ovde, a sutra će čim im neko ponudi bolje uslove otići , jer ni njihova ulaganja u Srbiju nisu velika. Reč je o tehnologiji najniže razvijenosti, to su proizvodnje u kojima se koristi naša jeftina radna snaga i koja se može proizvoditi u bilo kojoj zemlji sveta. Čim im neko ponudi malo bolje uslove oni se neće libiti da odu iz Srbije, a šta onda nama ostaje ? – kaže Savić.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić objašnjava za “Dnevnik” da se o “nju dilovima” proteklih godina mnogo govorilo, ali da se malo uradilo, pa stoga oni deluju više kao populistička nego realna priča.

- Više puta se o tome govorilo i više različitih ljudi je pričalo o jeftinim stnaovima, raznim infrastrukturnim radovima, javnim radovima i drugim potezima koji bi ubrzano angažovali nezaposlene ili ponudili nešto po prihvatljivim cenama, a sve u cilju pokretanja srpske privrede. Čini se da je to mnogo lakše reći nego što je moguće učiniti. Da li se ljudi sećaju Zajma za preporod Srbije koji je počeo u ondašnjim teškim uslovima kada je vođena velika politička akcija u kojoj je retko ko, pa čak i oni siromašni, izostao i odbio da upiše neki novac. Ništa od preporoda nije bilo, a novac je potrošen , pa čak niko još ne zna ni kako ni u šta – podseća profesor Savić.

Upravo zbog raznih započetih  i nezavršenih , pa i neobjašnjenih projekata iz bliske prošlosti, naš sagovornik ocenjuje da “nju dil” Srbiji nije previše realan i da ček i ne treba razmišljati o tome da bi on mogao rešiti probleme srpske privrede i ekonomije.

- Ideje o “nju dilovima” nisu do kraja ozbiljno pripremljene, više su to priče o kojima se razgovara, razmišlja, nude se kao mamac za narod, a u suštini retko se kada u Srbiji realizuju. Na kraju krajeva, kada se pominje reč “ nju dil” uglavnom se misli na to da je on dao dobre rezultate u SAD posle velike ekonomske krize 1929.godine. Srbija nije danas niti u takvim problemima, mada ih ima i nisu za podcenjivanje, niti je svet danas kakav je bio te 1929.godine, niti postoje uslovi, a ni potreba za takvom vrstom javnih radova odnosno nečega što bi na takav način pokrenulo srpsku privredu – ističe Savić.

On umesto raznih “nju dilova”, koji su se nudili ili se nagoveštavaju, smatra da Srbija mora da se okrene sama sebi i da se, kako ističe, uzda “ u se i u svoje kljuse”, jer pomoć koja nije uslovljena ličnim interesima stranaca neće dobiti.

- Znamo mi našu boljku, ali već četvrt veka nemamo jasnu predstavu šta hoćemo i gde treba da se nađemo. Nekako olako prihvatamo ono što nam se nudi, a zapravo nam ne treba .Jedno su nam nudili devedesetih godina u kojima smo zbog sankcija morali da gledamo da preživimo, pa smo na kraju razoreni bombardovanjem. Onda , 2001.godine kada se režim promenio, stvorio se utisak da znamo šta hoćemo, ali pokazalo se da nije tako. Evropa nam je tada bila kao putokaz, evropske vrednosti i takozvana neoliberalna dogma sa mogućim tržištem, liberalizacija, privatizacija ... činilo se da je to spas za sve naše probleme koji su se pre toga decenijama nagomilali. Nažalost, to što smo uradili očigleno nismo uradili kako treba, jer da jesmo ne bi i sada 17 godina posle demokratskih promena praktično bili na istom mestu i sa sličnim problemima kojima smo se bavili 2001.godine – objašnjava Savić.

Srbija se vrti u krugu privatizacije, neka preduzeća , kojih je kako napominje naš sagovornik sada ipak manje nego ranije, i dalje nemaju rešen status.

- Danas su ta preduzeća “bolesnici” koji čekaju pomoć države i građana. Srbija i danas pokušava da kombinuje državnu intervenciju i tržišni liberalizam , a to retko gde u svetu daje dobre rezultate.  Srbija je džava koja u suštini ima više problema nego rešenja, svaka vlast pokušava da ih reši, a za neka rešenja potrebno je mnogo više vremena nego što ga ona ima na raspolaganju. Zbog toga se stalno vrtimo u začaranom krugu i imam utisak da smo u živom pesku ili blatu , pa što više tapkamo sve više tonemo – zaključuje profesor Savić.

Ljubinka Malešević