Дневник на првом светском сусрету Оромчана

У улози домаћина и организатора били челни људи Месне заједнице Ором, председник Савета МЗ Роберт Леко и потпредседник Михаљ Њилаш, иначе потпредседник Покрајинске владе који стално живи у овом месту на северу Бачке.

"Мало смо се плашили да ли ће бити одзива, али видимо да су Оромчани схватили циљ манифестације, много њих је дошло, што потврђује да је идеја да се окупе пун погодак. Намера нам је да сусрети буду традиционални, да се срећемо сваког лета. Доста Оромчана живи другде у нашој земљи или иностранству, а верујем да ће они који су дошли на први сусрет пронети добар глас и да ће нас на наредним сусретима бити више", утисак је Михаља Њилаша.

"Идеја је да се сретнемо са онима који су некада били становници Орома, да бар на један дан дођу у село, да им припремимо квалитетан програм и да се друже се накадашњим комшијама, школским друговима, познаницима и пријатељима", каже председник Савета МЗ Ором Роберт Леко.  Он додаје да су за сусрет искористили последњи дан „Фестивала ветрењача“ где кампује и забавља се преко 1.000 младих.

Фрања Тот је родом из Богојева, али је пре 44 године постао Оромчан, када је своју животну сапутницу упознао у Суботици, оженио се и са њом док није умрла проживео 41 годину.

"Ово су феноменални и веома радни људи, мада су ме у почетку тешко и се великом уздржаношћу прихватали, док се нисам одомаћио. Учио сам пуно од Оромчана, како треба заједнички колективно да се ради, тако сам на „о рук“ и кућу саградио. По занимању сам пекар, али сам био и ветеринарски болничар и откупљивач млека. Ором се 70-тих година прошлог века нагло изградио, куће су ницале као печурке, јер су се салаши напуштали и рушили и људи долазили у село. Штета што је сада пола кућа у селу празно јер многи млади одлазе у иностранство", прича Тот.

Атила Милер је учествовао у животу Орома од малих ногу, играо фудбал и стони тенис, радни век провео на точковима, возећи суграђане аутобусом до Суботице и других оближњих вароши и места, па догурао до пензије.

"Живот у Орому је добар, једино ми фали што је јако пуно младих отишло у Аустрију, Немачку и Мађарску", констатује Милер и додаје да млади одлазе у потрази за егзистенцијом и бољим животом, јер су овде остали без посла или су им се плате смањиле, па нису могли да отплаћују узете кредите.

Деца већином остају овде, иду у школу у Орому и Суботици.

"Са 63 године ја већ не намеравам нигде из Орома, могу да живим од пензије. Хтео сам отићи 1974. када је била Олимпијада у Минхену, имао сам позив и када тада нисам отишао, сада већ сигурно нећу", каже Милер.

Радни век је у Орому у забавишту одрадила је васпитачица Јолан Биач, а када је 1969. дошла из Малог Иђоша, васпитавала је једну групу са 36 малишана, па је 1975. отворено још једно одељење.

"Оромчани су ме изузетно прихватили, навикла сам се и живим као да сам ту рођена. Било је јако лепо радити јер су деца најомиљенија бића на свету", наглашава Јолан Биач.

Ана Тимар је родом из оближњих Малих Пијаца, као учитељица је годину дана радила у Ковину, где се тада у школи настава одвијала на српском, румунском, немачком и мађарском, али се вратила када је посао добила у Орому и ту три и по деценије учила децу.

"Добро је било радити, нарочито када је изграђена ова нова школска зграда", каже Тимар.

"Родом сам из Орома, тренутно живим у Сенти, али сам у Сарајеву на Музичкој академији завршила соло певање и тамо дуго живела. Имала сам и четворогодишњи излет у Немачку, па се опет вратила у Сарајево, нашла животног сапутника и тамо смо остали до 1992. Нажалост, у Ором ретко навраћам, јер родитељи су доста давно умрли, тако да дођем једном или два пута годишње код пријатеља. Ором је сада пуно другачији у односу на село из којег сам отишла, пуно се изменило и изградило. Када сам ишла у основну школу било је мање улица, била је стара школа, преко пута ове нове зграде. Симпатична ми је идеја да се ми Оромчани срећемо на оваквим сусретима, драго ми је да они који у Орому стално живе желе да нас окупљају. Прилика је то да се ми који смо одавно отишли сретнемо и дружимо са пријатељима и познаницима, што је изузетно лепо", презадовољна је Емилија Барат Сабо. 

Михаљ Њилаш у томе што је остао да живи у Орому не види ништа необично, јер је ту рођен и одрастао, па вели да никада ни помислио није да оде.

"Стицајем околности, на то нисам био ни приморан због егзистенције или других разлога и мислим да је то била правилна одлука. Можда због тога и више разумем све проблеме који се јављају на вишим нивоима. Треба се окренути локалу, малим насељима, која су била запостављена у прошлости. Треба оживети села, да се ту боље живи. Знам да се са мало пара може доста урадити у селима, за разлику од већих градова, где су за улагања потребни већи новци", сматра Њилаш, наглашавајући да је Ором одлично место за живот, има неопходну инфраструктуру, много је мирније, безбедније и здравије, а близу су му градови Суботица, Кањижа и Сента.

Посебна почаст откривањем спомен плоче, указана је некадашњем учитељу и првом директору Основне школе, када је постала осмољетка, Јожефу Боснаију (1900-1968). Спомен плочу је открио председник Националног савета Мађара Јене Хајнал.

"На моје велико задовољство почаст која је указана оцу је за похвалу, јер је у потпуности био посвећен не само просвети него и подизању друштвеног и животног стандарда људи у Орому",  рекао је син Јожефа Боснаија, Ђезе. Он каже за свог оца да је развијао низ ваншколских активности и мислио је на наредна поколења у сваком погледу. Отац је био цењен у стручним круговима, али није хтео одавде никуд да иде, остао је веран Орому.

Текст и фото: Милорад Митровић