Dnevnik na prvom svetskom susretu Oromčana

U ulozi domaćina i organizatora bili čelni ljudi Mesne zajednice Orom, predsednik Saveta MZ Robert Leko i potpredsednik Mihalj Njilaš, inače potpredsednik Pokrajinske vlade koji stalno živi u ovom mestu na severu Bačke.

"Malo smo se plašili da li će biti odziva, ali vidimo da su Oromčani shvatili cilj manifestacije, mnogo njih je došlo, što potvrđuje da je ideja da se okupe pun pogodak. Namera nam je da susreti budu tradicionalni, da se srećemo svakog leta. Dosta Oromčana živi drugde u našoj zemlji ili inostranstvu, a verujem da će oni koji su došli na prvi susret proneti dobar glas i da će nas na narednim susretima biti više", utisak je Mihalja Njilaša.

"Ideja je da se sretnemo sa onima koji su nekada bili stanovnici Oroma, da bar na jedan dan dođu u selo, da im pripremimo kvalitetan program i da se druže se nakadašnjim komšijama, školskim drugovima, poznanicima i prijateljima", kaže predsednik Saveta MZ Orom Robert Leko.  On dodaje da su za susret iskoristili poslednji dan „Festivala vetrenjača“ gde kampuje i zabavlja se preko 1.000 mladih.

Franja Tot je rodom iz Bogojeva, ali je pre 44 godine postao Oromčan, kada je svoju životnu saputnicu upoznao u Subotici, oženio se i sa njom dok nije umrla proživeo 41 godinu.

"Ovo su fenomenalni i veoma radni ljudi, mada su me u početku teško i se velikom uzdržanošću prihvatali, dok se nisam odomaćio. Učio sam puno od Oromčana, kako treba zajednički kolektivno da se radi, tako sam na „o ruk“ i kuću sagradio. Po zanimanju sam pekar, ali sam bio i veterinarski bolničar i otkupljivač mleka. Orom se 70-tih godina prošlog veka naglo izgradio, kuće su nicale kao pečurke, jer su se salaši napuštali i rušili i ljudi dolazili u selo. Šteta što je sada pola kuća u selu prazno jer mnogi mladi odlaze u inostranstvo", priča Tot.

Atila Miler je učestvovao u životu Oroma od malih nogu, igrao fudbal i stoni tenis, radni vek proveo na točkovima, vozeći sugrađane autobusom do Subotice i drugih obližnjih varoši i mesta, pa dogurao do penzije.

"Život u Oromu je dobar, jedino mi fali što je jako puno mladih otišlo u Austriju, Nemačku i Mađarsku", konstatuje Miler i dodaje da mladi odlaze u potrazi za egzistencijom i boljim životom, jer su ovde ostali bez posla ili su im se plate smanjile, pa nisu mogli da otplaćuju uzete kredite.

Deca većinom ostaju ovde, idu u školu u Oromu i Subotici.

"Sa 63 godine ja već ne nameravam nigde iz Oroma, mogu da živim od penzije. Hteo sam otići 1974. kada je bila Olimpijada u Minhenu, imao sam poziv i kada tada nisam otišao, sada već sigurno neću", kaže Miler.

Radni vek je u Oromu u zabavištu odradila je vaspitačica Jolan Biač, a kada je 1969. došla iz Malog Iđoša, vaspitavala je jednu grupu sa 36 mališana, pa je 1975. otvoreno još jedno odeljenje.

"Oromčani su me izuzetno prihvatili, navikla sam se i živim kao da sam tu rođena. Bilo je jako lepo raditi jer su deca najomiljenija bića na svetu", naglašava Jolan Biač.

Ana Timar je rodom iz obližnjih Malih Pijaca, kao učiteljica je godinu dana radila u Kovinu, gde se tada u školi nastava odvijala na srpskom, rumunskom, nemačkom i mađarskom, ali se vratila kada je posao dobila u Oromu i tu tri i po decenije učila decu.

"Dobro je bilo raditi, naročito kada je izgrađena ova nova školska zgrada", kaže Timar.

"Rodom sam iz Oroma, trenutno živim u Senti, ali sam u Sarajevu na Muzičkoj akademiji završila solo pevanje i tamo dugo živela. Imala sam i četvorogodišnji izlet u Nemačku, pa se opet vratila u Sarajevo, našla životnog saputnika i tamo smo ostali do 1992. Nažalost, u Orom retko navraćam, jer roditelji su dosta davno umrli, tako da dođem jednom ili dva puta godišnje kod prijatelja. Orom je sada puno drugačiji u odnosu na selo iz kojeg sam otišla, puno se izmenilo i izgradilo. Kada sam išla u osnovnu školu bilo je manje ulica, bila je stara škola, preko puta ove nove zgrade. Simpatična mi je ideja da se mi Oromčani srećemo na ovakvim susretima, drago mi je da oni koji u Oromu stalno žive žele da nas okupljaju. Prilika je to da se mi koji smo odavno otišli sretnemo i družimo sa prijateljima i poznanicima, što je izuzetno lepo", prezadovoljna je Emilija Barat Sabo. 

Mihalj Njilaš u tome što je ostao da živi u Oromu ne vidi ništa neobično, jer je tu rođen i odrastao, pa veli da nikada ni pomislio nije da ode.

"Sticajem okolnosti, na to nisam bio ni primoran zbog egzistencije ili drugih razloga i mislim da je to bila pravilna odluka. Možda zbog toga i više razumem sve probleme koji se javljaju na višim nivoima. Treba se okrenuti lokalu, malim naseljima, koja su bila zapostavljena u prošlosti. Treba oživeti sela, da se tu bolje živi. Znam da se sa malo para može dosta uraditi u selima, za razliku od većih gradova, gde su za ulaganja potrebni veći novci", smatra Njilaš, naglašavajući da je Orom odlično mesto za život, ima neophodnu infrastrukturu, mnogo je mirnije, bezbednije i zdravije, a blizu su mu gradovi Subotica, Kanjiža i Senta.

Posebna počast otkrivanjem spomen ploče, ukazana je nekadašnjem učitelju i prvom direktoru Osnovne škole, kada je postala osmoljetka, Jožefu Bosnaiju (1900-1968). Spomen ploču je otkrio predsednik Nacionalnog saveta Mađara Jene Hajnal.

"Na moje veliko zadovoljstvo počast koja je ukazana ocu je za pohvalu, jer je u potpunosti bio posvećen ne samo prosveti nego i podizanju društvenog i životnog standarda ljudi u Oromu",  rekao je sin Jožefa Bosnaija, Đeze. On kaže za svog oca da je razvijao niz vanškolskih aktivnosti i mislio je na naredna pokolenja u svakom pogledu. Otac je bio cenjen u stručnim krugovima, ali nije hteo odavde nikud da ide, ostao je veran Oromu.

Tekst i foto: Milorad Mitrović