Слободан Бошковић: Што протераше гимнастику из школа

Али, Слободан Бошковић није био само спортиста, већ и четири деценије просветни радник, наставник - професор физичког васпитања како се некада, а ваљда и сада, зове човек који школарце учи вежбама које директно утичу на њихово здравље.

Некада је физичко васпитање био озбиљан школски предмет, присећа се наш саговорник. Додуше, увек је било деце које у појединим периодима свога раста нису могла да раде одређене вежбе, али за то је требала посебна потврда компететних лекара, па терапија... Посебна комисија је ослобађала неко дете од визичког васпитања.

„Први посао у просвети био ми је у једној од најлепших вароши Србије, Бајиној Башти“, присећа се Сободан.

„Потом сам дошао у Бачку Паланку, односно Нову Гајдобру, а у пензију отишао сам са пуне четири деценије рада. Тада је било све другачије него данас. Тада су се деца такмичила на часовима физичког васпитања ко је бољи у појединим дисциплинама. О данашњем тренутку нећу да коментаришем, јер шта рећи када нам деца сатима седе пред ТВ екренима, компјутерима, мобилним телефонима. То је за мене, а ваљда и друге професоре физичког васпитања, права пошаст. Тужно је што нико од нас, па и од надлежних нема одговор како их одучити од тога. Веле, дошло такво време, информатике...“

Слободан се присећа да је својевремено, када је био у ЈНА, шездесетих на седамдесете године прошлог века, на армијском такмичењу бацио, а тада се то звала граната, преко 70 метара - и победио. Диплому му је лично уручио Светозар Вукмановић Темпо.

„Нисам габаритан, али сам жилав, мишићав и имам тврде кости као већина Херцеговаца“, прича Бошковић.

„Годинама сам био члане екипе Друштва за телесно васпитање „Партизан“ из Бачке Паланке која је више од деценије била првак велике Југославије у вишебоју. Додуше, тада су постојала два вишебоја – један је био мешавина гимнастике и атлетике, а други само гимнастика. Био сам, као и доста мојих покојних и живих колега, члан и једне и друге екипе... Имам сина и ћерку који су ми подарили четворо унучади, а унук ми је боксер, али на свога оца који је познат боксер.“

Бошковић је својевремено, у време СФРЈ био и тренер одбојкашке екипе Нови задругар из Нове Гајдобре, села на пар километара удаљеног од Бачке Паланке, а такмичила се у Другој савезној одбојкашкој лиги и играла квалификације са Прву лигу у којој су играле екипе као што је била загребачка Младост, београдски Црвена звезда и Партизан, новосадска Војводина...

„То су прошла времена, али и тада сам имао проблема с руководством клуба, јер хтели су резултат по сваку цену, па су доводили ветеране, играче из великих клубова како би направили на брзину резултат“, сећа се Бошковић.

„Њима су давали новац, а мени похвалнице. Ни с ветеранима нису успели, играли су једно-два лета, а после испадања клуб се угасио као и у већини села. Но, то је прича на коју треба да дају одговор млађи и они који су на власти, а брину о спорту и физичкој култури младих у Србији, а не ми који смо дебело у осмој деценији живота.“

Текст и фото: М. Суџум