Slobodan Bošković: Što proteraše gimnastiku iz škola
Kada vam jedan rođeni Gačanin, a skoro će biti 76 godina kako ga je Bog brečio na hercegovački krš, kaže da ni posle decenije penzionerskog staža ne može da prežali što se ni pre, pa ni sada ne može izboriti da deca u osnovnim i srednjim školama više vežbaju na gimnastičkim spravama, onda shvatate da je reč o pravom sportisti.
Ali, Slobodan Bošković nije bio samo sportista, već i četiri decenije prosvetni radnik, nastavnik - profesor fizičkog vaspitanja kako se nekada, a valjda i sada, zove čovek koji školarce uči vežbama koje direktno utiču na njihovo zdravlje.
Nekada je fizičko vaspitanje bio ozbiljan školski predmet, priseća se naš sagovornik. Doduše, uvek je bilo dece koje u pojedinim periodima svoga rasta nisu mogla da rade određene vežbe, ali za to je trebala posebna potvrda kompetetnih lekara, pa terapija... Posebna komisija je oslobađala neko dete od vizičkog vaspitanja.
„Prvi posao u prosveti bio mi je u jednoj od najlepših varoši Srbije, Bajinoj Bašti“, priseća se Sobodan.
„Potom sam došao u Bačku Palanku, odnosno Novu Gajdobru, a u penziju otišao sam sa pune četiri decenije rada. Tada je bilo sve drugačije nego danas. Tada su se deca takmičila na časovima fizičkog vaspitanja ko je bolji u pojedinim disciplinama. O današnjem trenutku neću da komentarišem, jer šta reći kada nam deca satima sede pred TV ekrenima, kompjuterima, mobilnim telefonima. To je za mene, a valjda i druge profesore fizičkog vaspitanja, prava pošast. Tužno je što niko od nas, pa i od nadležnih nema odgovor kako ih odučiti od toga. Vele, došlo takvo vreme, informatike...“
Slobodan se priseća da je svojevremeno, kada je bio u JNA, šezdesetih na sedamdesete godine prošlog veka, na armijskom takmičenju bacio, a tada se to zvala granata, preko 70 metara - i pobedio. Diplomu mu je lično uručio Svetozar Vukmanović Tempo.
„Nisam gabaritan, ali sam žilav, mišićav i imam tvrde kosti kao većina Hercegovaca“, priča Bošković.
„Godinama sam bio člane ekipe Društva za telesno vaspitanje „Partizan“ iz Bačke Palanke koja je više od decenije bila prvak velike Jugoslavije u višeboju. Doduše, tada su postojala dva višeboja – jedan je bio mešavina gimnastike i atletike, a drugi samo gimnastika. Bio sam, kao i dosta mojih pokojnih i živih kolega, član i jedne i druge ekipe... Imam sina i ćerku koji su mi podarili četvoro unučadi, a unuk mi je bokser, ali na svoga oca koji je poznat bokser.“
Bošković je svojevremeno, u vreme SFRJ bio i trener odbojkaške ekipe Novi zadrugar iz Nove Gajdobre, sela na par kilometara udaljenog od Bačke Palanke, a takmičila se u Drugoj saveznoj odbojkaškoj ligi i igrala kvalifikacije sa Prvu ligu u kojoj su igrale ekipe kao što je bila zagrebačka Mladost, beogradski Crvena zvezda i Partizan, novosadska Vojvodina...
„To su prošla vremena, ali i tada sam imao problema s rukovodstvom kluba, jer hteli su rezultat po svaku cenu, pa su dovodili veterane, igrače iz velikih klubova kako bi napravili na brzinu rezultat“, seća se Bošković.
„Njima su davali novac, a meni pohvalnice. Ni s veteranima nisu uspeli, igrali su jedno-dva leta, a posle ispadanja klub se ugasio kao i u većini sela. No, to je priča na koju treba da daju odgovor mlađi i oni koji su na vlasti, a brinu o sportu i fizičkoj kulturi mladih u Srbiji, a ne mi koji smo debelo u osmoj deceniji života.“
Tekst i foto: M. Sudžum