Амброзија се уселила и у центар Новог Сада

Све више долази до фрагментације станишта у градовима, која може имати екстремно негативне последице на живи свет.

– Само на територији  Новог Сада има око 20 фрагмената који представљају станишта угрожених врста флоре, фауне и гљива, а који су званично постали део еколошке мреже Србије – рекао је стручни сарадник за заштиту из области ботанике Ранко Перић у Покрајинском заводу за заштиту природе. – Наш град је вековима изграђиван на рачун станишта мочварне, водене, слатинске и степске лесне флоре, а у непосредној околини града налазе се баре, слатине и мочваре које су одводњаване, а степске површине преораване, те су урбанизацијом и модернизацијом нестале неке ретке врсте флоре, попут каћунка и саланчића.

По речима нашег саговорника, преостали делови мочварних и степских станишта по ободима града, нарочито станишта дуж Дунава, око Ветерника ка Футогу и на Великом римском шанцу, првенствено су угрожени ширењем града, односно физичким нестајањем, али и ширењем инвазивних врста које имају толеранцију на градску средину и разне облике загађења.

– Осим антропогених фактора, највећи негативан утицај на аутохтону флору града имају инвазивне, односно алохтоне врсте - рекао је Перић. – На територији града забележено је више од 30 инвазивних врста биљака које се шире на закоровљеним површинама, али и по очуваним остацима вредних станишта на рубу града. Неке од тих врста су амброзија, кисело дрво, пенсилванијски јасен, багрем, красолика...

Како каже Ранко Перић, губитак домаћих биљних врста може се спречити заштитом станишта на којем оне живе јер је некад потребно ограничити људске активности, како на самом станишту, тако и у његовој широј околини. У другим случајевима, измештање врста које су на ивици опстанка на неко друго, погодније станиште у околини такође даје позитивне резултате.

– Људи често нису свесни тога колико један травњак или ледина могу бити занимљиви за биологе и заштитаре, иако на таквим стаништима обично не живе спектакуларне врсте које плене пажњу, већ су то „неугледни зелениши“ – рекао је Перић. – Људи преко активности које се тичу директно њиховог здравља и бољих услова живљења, дакле кроз акције уклањања амброзије и очувања зелених површина у граду, имају увид о постојању проблема, али много мање су упућени у значај очувања фрагмената природних станишта са становишта заштите природе.

Како каже наш саговорник, ретка мочварна, барска, слатинска и степска флора у граду су станишта с ретким, неугледним и често нарушеним рубовима па је делимично и то разлог зашто јавност нема осећај да су таква станишта уопште важна за животну средину. Разне „обичне“ ледине и којекакви канали су често веома вредна микростаништа која обезбеђују опстанак многим врстама, какви су, на пример, инсекти-опрашивачи.

– Да би сте били свесни тог значаја, понекад морате бити макар природњак-аматер или заиста волети природу и имати времена да посматрате свет око себе – каже Перић, и додаје да је, нажалост, данас бити природњак изгледа луксуз, нешто споредно и последица прилагођавања свести тековинама информатичке револуције, непрекидне потрошње и менталитета површности и самодовољности.

И. Миклоши