Бригу о остарелим родитељима многи избегавају

Према последњем попису становништва, у 220.000 домаћинстава бар једна особа не очекује пензионерски чек сваког месеца, док у око 18.000 домаћинстава ни за једног брачног друга нема пензије. Пензију углавном не добијају жене, пошто од укупног броја старијих без прихода оне чине чак 85 одсто.

Како су жене без прихода у старости знатно бројније од мушкараца, оне су чешће и жртве насиља. Наиме, сва доступна истраживања потврђују распрострањеност насиља над старијима, а посебно над старијим женама. Старије жене доживљавају вишеструке облике дистриминације и три пута су чешће жртве насиља од старијих мушкараца. Надежда Сатарић, из невладине организације за бригу о старима “Амати” објашњава да појаве насиља над старијима, а посебно над старијим женама, често остају непрепознате, јер оне углавном о томе ћуте.

- Како кажу “трпи муку, да сакријеш бруку”. Старије жене доживљавају дискриминацију која заједнички извире из строгих родних норми и културолошки утканих вредности које првенство дају младима и улози жена као роткиња, узрокујући претпоставке да су жене бескорисне након репродуктивног доба, а оне су често после тог доба неформални неговатељи и својој деци с инвалидитетом, болесним супружницима, болесним родититељима, оне су и домаћице, оне су жене – робиње, јер не желе да кажу “ја више не могу”. Ово ствара посебан тип рањивости старих жена на насиље, које оставља тајне последице, почев од смањења њихове радне способности, па погоршања ионако нарушеног здравља, менталних обољења, покушаја суицида или суицида, ризика од сирмаштва и бескућништва и друго – објаснила је Сатарић.

Старије жене које никада нису радиле па самим тим и не могу да рачунају на пензију када остаре, јер Србија још увек нема категорију “социјалних пензија”, тешко налазе помоћ од државе. Наиме, до државне помоћи могу доћи само старе жене које нису имале потомство, док оне које имају децу то тешко могу да очекују и управо оне често постају жртве насиља. Јер, обавеза издржавања старијих чланова породице није детаљно регулисана законом, али постоје прописи који регулишту ту област и који налажу да потомци – дакле пунолетна деца – имају обавезу да брину о својим остарелим родитељима. Како има доста потомака који не маре за очеве и мајке, правдајући се да немају новца ни за себе, остарели родитељи, или само један од њих, требало би да их туже , а они то не желе да учине.

Институт социјалне пензије за оне који никада нису радили има стотинак држава широм света као основни механизам заштите старијих особа од сиромаштва. У развијенијим земљама ове пензије само су допуна, односно нека врста социјалне помоћи због малих пензија, док у мање развијеним представљају обезбеђивање минималног дохотка у старости.

Надежда Сатарић оцењује да ни доношење закона који би се бавио само бригом о старима не би решило проблем и спречио насиље над старим особама, додајући да у Србији већ постоји довољно законске регулативе који забрањује насиље у члановима Породичног закона, али је спорна њихова примена.

- Деца су и сада у обавези да издржавају своје немоћне родитеље када не могу да зарађују или немају примања. Зна се тачно да пунолетна деца морају новчано да помогну и одређено је колико та помоћ треба да износи. Међутим, то се не примењује из простог разлога што они немају ни за себе – оценила је Надежда Сатарић.

Чак и да није закона, било би сасвим природно да се деца старају о својим родитељима када остаре. Ипак, данас многи пензионери – процењује се да то чини више од половине од 1,7 милиона пензионера у Србији – издржавају својим редовним месечним пензијама не само своју децу већ и унучад, јер млади тешко налазе посао или га имају у приватном сектору где не постои сигурност рада нити редовност месечних примања. Осим тога, њихова примања често нису довољна да би се осамосталили, па остају у родитељском дому у којем њихови остарели родитељи плаћају комуналне услуге и храну за целу “проширену” породицу.

Дакако, има и деце која су отишла у свет и која у трци за зарадом немају времена за остареле родитеље. Они, захваљујући новцу који зарађују у иностранству, настоје да родитеље, поготово ако им је остао само отац или само мајка, сместе у неку установу за старе. Како у државним домовима за старе нема довољно места за непокретне, деца их смештају у приватне, често не проверавајући да ли домови имају лиценцу, ризикујући да уместо бриге остарелим родитељима плаћају “пакао”. Уз то, стари родитељи  највише желе да остану у својим домовима, а онда се сусрећу са чињеницом да о њима заправо нема ко да брине, а они који би то и чинили траже одређену суму новца, коју стари без пензије не могу да плате.

Љ. Малешевић