Brigu o ostarelim roditeljima mnogi izbegavaju

Prema poslednjem popisu stanovništva, u 220.000 domaćinstava bar jedna osoba ne očekuje penzionerski ček svakog meseca, dok u oko 18.000 domaćinstava ni za jednog bračnog druga nema penzije. Penziju uglavnom ne dobijaju žene, pošto od ukupnog broja starijih bez prihoda one čine čak 85 odsto.

Kako su žene bez prihoda u starosti znatno brojnije od muškaraca, one su češće i žrtve nasilja. Naime, sva dostupna istraživanja potvrđuju rasprostranjenost nasilja nad starijima, a posebno nad starijim ženama. Starije žene doživljavaju višestruke oblike distriminacije i tri puta su češće žrtve nasilja od starijih muškaraca. Nadežda Satarić, iz nevladine organizacije za brigu o starima “Amati” objašnjava da pojave nasilja nad starijima, a posebno nad starijim ženama, često ostaju neprepoznate, jer one uglavnom o tome ćute.

- Kako kažu “trpi muku, da sakriješ bruku”. Starije žene doživljavaju diskriminaciju koja zajednički izvire iz strogih rodnih normi i kulturološki utkanih vrednosti koje prvenstvo daju mladima i ulozi žena kao rotkinja, uzrokujući pretpostavke da su žene beskorisne nakon reproduktivnog doba, a one su često posle tog doba neformalni negovatelji i svojoj deci s invaliditetom, bolesnim supružnicima, bolesnim rodititeljima, one su i domaćice, one su žene – robinje, jer ne žele da kažu “ja više ne mogu”. Ovo stvara poseban tip ranjivosti starih žena na nasilje, koje ostavlja tajne posledice, počev od smanjenja njihove radne sposobnosti, pa pogoršanja ionako narušenog zdravlja, mentalnih oboljenja, pokušaja suicida ili suicida, rizika od sirmaštva i beskućništva i drugo – objasnila je Satarić.

Starije žene koje nikada nisu radile pa samim tim i ne mogu da računaju na penziju kada ostare, jer Srbija još uvek nema kategoriju “socijalnih penzija”, teško nalaze pomoć od države. Naime, do državne pomoći mogu doći samo stare žene koje nisu imale potomstvo, dok one koje imaju decu to teško mogu da očekuju i upravo one često postaju žrtve nasilja. Jer, obaveza izdržavanja starijih članova porodice nije detaljno regulisana zakonom, ali postoje propisi koji regulištu tu oblast i koji nalažu da potomci – dakle punoletna deca – imaju obavezu da brinu o svojim ostarelim roditeljima. Kako ima dosta potomaka koji ne mare za očeve i majke, pravdajući se da nemaju novca ni za sebe, ostareli roditelji, ili samo jedan od njih, trebalo bi da ih tuže , a oni to ne žele da učine.

Institut socijalne penzije za one koji nikada nisu radili ima stotinak država širom sveta kao osnovni mehanizam zaštite starijih osoba od siromaštva. U razvijenijim zemljama ove penzije samo su dopuna, odnosno neka vrsta socijalne pomoći zbog malih penzija, dok u manje razvijenim predstavljaju obezbeđivanje minimalnog dohotka u starosti.

Nadežda Satarić ocenjuje da ni donošenje zakona koji bi se bavio samo brigom o starima ne bi rešilo problem i sprečio nasilje nad starim osobama, dodajući da u Srbiji već postoji dovoljno zakonske regulative koji zabranjuje nasilje u članovima Porodičnog zakona, ali je sporna njihova primena.

- Deca su i sada u obavezi da izdržavaju svoje nemoćne roditelje kada ne mogu da zarađuju ili nemaju primanja. Zna se tačno da punoletna deca moraju novčano da pomognu i određeno je koliko ta pomoć treba da iznosi. Međutim, to se ne primenjuje iz prostog razloga što oni nemaju ni za sebe – ocenila je Nadežda Satarić.

Čak i da nije zakona, bilo bi sasvim prirodno da se deca staraju o svojim roditeljima kada ostare. Ipak, danas mnogi penzioneri – procenjuje se da to čini više od polovine od 1,7 miliona penzionera u Srbiji – izdržavaju svojim redovnim mesečnim penzijama ne samo svoju decu već i unučad, jer mladi teško nalaze posao ili ga imaju u privatnom sektoru gde ne postoi sigurnost rada niti redovnost mesečnih primanja. Osim toga, njihova primanja često nisu dovoljna da bi se osamostalili, pa ostaju u roditeljskom domu u kojem njihovi ostareli roditelji plaćaju komunalne usluge i hranu za celu “proširenu” porodicu.

Dakako, ima i dece koja su otišla u svet i koja u trci za zaradom nemaju vremena za ostarele roditelje. Oni, zahvaljujući novcu koji zarađuju u inostranstvu, nastoje da roditelje, pogotovo ako im je ostao samo otac ili samo majka, smeste u neku ustanovu za stare. Kako u državnim domovima za stare nema dovoljno mesta za nepokretne, deca ih smeštaju u privatne, često ne proveravajući da li domovi imaju licencu, rizikujući da umesto brige ostarelim roditeljima plaćaju “pakao”. Uz to, stari roditelji  najviše žele da ostanu u svojim domovima, a onda se susreću sa činjenicom da o njima zapravo nema ko da brine, a oni koji bi to i činili traže određenu sumu novca, koju stari bez penzije ne mogu da plate.

LJ. Malešević