Искуства једног новосадског поштара - ништа топлије од речи на папиру
Прошло је време кад су људи највише ценили попа, лекара, учитеља и поштара, каже наш саговорник Синиша Ш., који већ 12 година куца на врата доносећи добре и лоше вести.
Нови пословни стандарди захтевају већу дистанцу између клијента и запосленог, па данашњи поштари не свраћају као некад на кафу и чашицу разговора.
„Ја имам феноменалан однос са станарима“, тврди Синиша.
„Волим људе и људи воле мене.“ Неки дан сретнем жену и она каже: „Ево га човек који поправља расположење!” Наслушам се свакаквих прича, али не из радозналости већ зато што видим да је човеку лакше. Има ствари које сазнам, а не би требало, јер се деси да дођем баш у моменту свађе или смрти неког од ближњих.“
По киши, сунцу или снегу, овај динамичан и веома одговоран посао, неретко и прековремен, не може да ради свако.
„Мој рејон је Футошки пут, и то од Хигијенског завода до ГСП-а. Ово је физички тежак посао, посебно око датума када стижу рачуни. Тада поделим и по две овакве торбе. У овом крају су углавном старе зграде без лифта, а неке од њих и надограђене. Некад морам да се попнем на шести спрат само због једног препорученог писма у том улазу, а таквих је ко зна колико“, жали се Синиша.
У ери компјутера и мобилних телефона, ретко кад ћемо у сандучету затрпаном рекламним материјалом наћи писмо драге особе, које ћемо чувати и изнова читати са сетом.
„Писма се у принципу не шаљу. То што прође кроз моје руке можете на прсте да набројите. Једино у време католичких празника, ваљда по традицији, верници шаљу једни другима честитке, а највише их стиже из иностранства. Остало се своди на рачуне, на извештаје из банака и судске позиве“, каже он.
Посебан ритуал када вагамо сваку реч пре него што је напишемо, бирамо коверту, папир, па и оловку којом ћемо то забележити, као да се изгубио. Наш саговорник нам је поверио како има утисак да данашња омладина не зна да пише.
„Не бих волео да их критикујем, јер свака генерација има своје добре и лоше особине, али СМС, како год да се срочи, неће бити топао као оно што се руком напише на папиру. Има деце коју знам од рођења, јер годинама доносим пошту њиховим родитељима. Кад проходају, изађу са мамом и татом да виде шта се ту дешава, па питају ко је то. „То је, сине, наш чика поштар”, кажу они и тако се ми мало-помало упознајемо. Некад заменимо улоге па ја добијем поруку попут оних које праве мајкама за 8. март“, вели кроз осмех наш поштар.
С. Милачић