Iskustva jednog novosadskog poštara - ništa toplije od reči na papiru
Prošlo je vreme kad su ljudi najviše cenili popa, lekara, učitelja i poštara, kaže naš sagovornik Siniša Š., koji već 12 godina kuca na vrata donoseći dobre i loše vesti.
Novi poslovni standardi zahtevaju veću distancu između klijenta i zaposlenog, pa današnji poštari ne svraćaju kao nekad na kafu i čašicu razgovora.
„Ja imam fenomenalan odnos sa stanarima“, tvrdi Siniša.
„Volim ljude i ljudi vole mene.“ Neki dan sretnem ženu i ona kaže: „Evo ga čovek koji popravlja raspoloženje!” Naslušam se svakakvih priča, ali ne iz radoznalosti već zato što vidim da je čoveku lakše. Ima stvari koje saznam, a ne bi trebalo, jer se desi da dođem baš u momentu svađe ili smrti nekog od bližnjih.“
Po kiši, suncu ili snegu, ovaj dinamičan i veoma odgovoran posao, neretko i prekovremen, ne može da radi svako.
„Moj rejon je Futoški put, i to od Higijenskog zavoda do GSP-a. Ovo je fizički težak posao, posebno oko datuma kada stižu računi. Tada podelim i po dve ovakve torbe. U ovom kraju su uglavnom stare zgrade bez lifta, a neke od njih i nadograđene. Nekad moram da se popnem na šesti sprat samo zbog jednog preporučenog pisma u tom ulazu, a takvih je ko zna koliko“, žali se Siniša.
U eri kompjutera i mobilnih telefona, retko kad ćemo u sandučetu zatrpanom reklamnim materijalom naći pismo drage osobe, koje ćemo čuvati i iznova čitati sa setom.
„Pisma se u principu ne šalju. To što prođe kroz moje ruke možete na prste da nabrojite. Jedino u vreme katoličkih praznika, valjda po tradiciji, vernici šalju jedni drugima čestitke, a najviše ih stiže iz inostranstva. Ostalo se svodi na račune, na izveštaje iz banaka i sudske pozive“, kaže on.
Poseban ritual kada vagamo svaku reč pre nego što je napišemo, biramo kovertu, papir, pa i olovku kojom ćemo to zabeležiti, kao da se izgubio. Naš sagovornik nam je poverio kako ima utisak da današnja omladina ne zna da piše.
„Ne bih voleo da ih kritikujem, jer svaka generacija ima svoje dobre i loše osobine, ali SMS, kako god da se sroči, neće biti topao kao ono što se rukom napiše na papiru. Ima dece koju znam od rođenja, jer godinama donosim poštu njihovim roditeljima. Kad prohodaju, izađu sa mamom i tatom da vide šta se tu dešava, pa pitaju ko je to. „To je, sine, naš čika poštar”, kažu oni i tako se mi malo-pomalo upoznajemo. Nekad zamenimo uloge pa ja dobijem poruku poput onih koje prave majkama za 8. mart“, veli kroz osmeh naš poštar.
S. Milačić