Поново суђење за приватизацију „Технохемије”
Апелациони суд у Београду укинуо је пресуду Специјалног суда којом је троје бивших службеника Агенције за приватизацију, некадашњи директор Миодраг Ђорђевић са сараданицима Александром Вучетићем и Љиљаном Млађан, било осуђено на затворске казне по оптужби за незаконито поступање у вези с контролом извршења уговорних обавеза купца друштвеног капитала предузећа „Технохемија”.
Апелациони суд је наложио понављање суђења, налазећи да укинута првостепена пресуда „садржи битне повреде одредаба кривичног поступка”.
„У образложењу првостепене пресуде изостали су разлози о одлучним чињеницама, а разлози који су дати су нејасни и у знатној мери противречни. О чињеницама које су предмет доказивања постоји протвречност између онога што се у пресуди наводи о садржини исправа или записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа или записника. Поједине одлучне чињенице од значаја за правилно и законито пресуђење су остале неутврђене и недовољно разјашњење, тако да се пресуда заснива на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању”, наводи Апелациони суд у сажетку своје одлуке објављеном на сајту.
Специјални суд је сада укинутом пресудом изрекао Миодрагу Ђорђевићу три године затвора, а по две године и четири месеца Александру Вучетићу и Љиљани Млађан, а свима и меру забране вршења позива, делатности и дужности у трајању од пет година.
Оптужница терети окривљене да су, као чланови Комисије за предлагање мера по извршеној контроли испуњења уговора о продаји друштвеног капитала, од 6. априла до 19. маја 2005. године, у случају „Технохемије” „донели две одлуке супротно Закону о агенцији за приватизацију и прибавили имовинску корист купцу „Технохемије” Р. Г. од 25.590.000 динара”.
По наводима оптужнице, купац друштвеног предузећа „Технохемија” Р. Г. није испунуо обавезу инвестирања 29.234.000 динара у основна средства тог предузећа у року од 12 месеци од 23. децембра 2003. године, кад је уговор закључен, а окривљени су, не вршећи контролу извршења обавеза из уговора, уместо да активирају банкарску гаранцију или да купцу дају рок да то регулише, прихватили да је испуњење обавезе инвестирања у основна средства кућа с базеном, чијом куповином је 10. фебруара 2005. године „Технохемија” стекла сусвојину на половини, иако је кућа плаћена новцем тог субјекта приватизације.
Оптужба тврди да су окривљени прво на седници комисије 13. априла 2005. године донели одлуку да се ослободи банкарска гаранција на износ од 25.590.000 динара, а да су месец након тога, на седници комисије донели одлуку да се врати банкарска гаранција коју је купац доставио Агенцији за приватизацију на име обезбеђења обавезе улагања у основна средства. Касније је, како се наводи, на основу података из извештаја о спроведеној контроли у „Технохемији”, који су били доступни и окривљенима као члановима комисије, Агенција за приватизацију утврдила да у поступку куповине „Технохемије” купац Р. Г. није испунио инвестициону обавезу, због чега је 29. октобра 2008. године донела одлуку о раскиду уговора.
Ј. Ј.