У Ђали роде осматрају како намерници пролазе, а млади одлазе

Простор око православног храма изграђеног 1794. године биће уређен до сутра, када је овде храмовна слава Сабор светог архангела Гаврила, који је и локални празник, док ће радови у целости бити завршени до 5. августа, а средства су обезбеђена из општинске касе Новог Кнежевца.

Центар села и православни храм од граничног прелаза Ђала-Тисасигет дели око пола километра, а у време летње туристичке сезоне, када се на Хоргошу стварају километарске колоне и на прелаз чека више сати, за држављане Србије и замаља ЕУ, пролаз кроз Ђалу је бржа варијанта. Дупла кривина у центру Ђале ломи пут према прелазу до којег досеже поглед, а упоредо је пре коју годину изграђена и бициклистичка стаза, која се на нашу страну протеже до Српског Крстура, а на мађарској страни према Тисасигету, Новом Сентивану и Сиригу, све до Сегедина.

На највишој коти Ђале у центру, на углу Улице Светог Саве, између бициклистиче стазе и пута што води до граничног прелаза, на бандери се сместио пар рода па с висине осматра моторизоване путнике намернике што пролазе, како се одвијају радови око цркве, поглед им досеже до оближње школе и вртића где је све мање деце, зато што млади одлазе.

У Ђали је по последњем попису било 796 житеља у око 400 домаћинстава. Секретар МЗ Ђала Зоран Стојчић напомиње да преовлађују старачка домаћинства, те да се од пописа број житеља смањио, тако да је у селу сада свега око 600 душа. Милан Цвејић (80) вели да живи сам, није се никада женио, па му је и због тога сада теже. Има скромну паорску пензију, али принуђен је да одржава окућницу и башту.

„За моје године много радим. За пензију сам уплаћивао 18 година и јако је мала, а пуно дајем за лекове. Тешко је подмирити све трошкове. Млади из села су се разишли, што би се рекло, отишли су у бољи живот“, каже Цвејић.

Доста младих је отишло и још увек одлази, јер фирми и радних места у селу нема, па посао траже у Новом Саду, Београду, Суботици и другим нашим варошима, или у иностранству.

„Пошто млади одлазе, у селу је највише старих и пензионера, а од пољопривреде се тешко саставља крај с крајем. Европа нам је близу, али од тога село готово да нема ништа. Једино је живље у односу на друга села јер током дана док ради прелаз пролази доста аутомобила, али ретко ко застаје“, прича Стојичић.

Додуше, с обе стране границе људи иду у пазар, или се ослањају на довитљивост неколицине локалних мештана, који преносећи коју литру ракије и неке друге жестине, пар кутија цигарета и друге робе, покушавају да нађу рачуницу у пограничном шверц-комерцу.

Пољопривредник Јожеф Шајго додаје да у селу 90 посто мештана живи од пољопривреде, где је уз ратарење заступљено и сточарство, при чему ратари са већим поседима обрађују преко стотину хектара, а њих је тек пет-шест, док су сточари већином оријентисани на млечно говедарство.

„Једино од млека имамо приход током целе године, захваљујући доброј сарадњи са „Имлеком” јер по исплатама можемо и сат навијати, али као и код других пољоприврендих производа цена би могла бити боља. Основна цена млека је 28-29 динара, плус неке бонификације за квалитет, пошто „Имлек” узима само екстра и прву класу, тако да постижемо 35-36 динара за литар. Мислим да ћемо ове године бити у великом минусу зато што је притисла суша, а ако будемо морали докупљивати храну то ће нас уништити. Приноси у жетви пшенице и јечма су много слабији него лане, суша је узела данак, а страхујемо за кукуруз и остале усеве. Сутра ће бити бучовка, а сви знамо ако за бучовку не падне киша мислим да ће јако бити тешко“, сматра Шајго.

У недостатку посла код нас Данило Јегрешки (50) и још неколицина радника из Ђале и Новог Кнежевца, радни ангажман су нашли у оближњим пограничним местима у Мађарској, па свакодневно путују да обезбеде егзистенцију. Јегрешки прича да је радио у више фирми које су пропале, па су он и супруга остали без посла, а док није нашао посао живели су од сезонског рада у надницу и социјалне помоћи.

Празновање у Ђали је почело минулог викенда, када је у дворишту Ловачког дома одржан 46. Ђамус - Ђалински мизички сусрети. Ђалинци су својевремено ову манифестацију покренули по узору на београдски Бемус, с том разликом што се у Ђали одржава такмичење певача аматера, извођача народног мелоса. Минулог викенда две вечери наступило је 15 певача, пред око 600 посетилаца, а најбољи су проглашени гласовима жирија публике.

Победник је Дамир Мунћан из Башаида, коме је припала новчана награда од 15.000 динара, друго место и 10.000 динара освојио је Александар Кузманов из Ђале, док је трећи Јовица Павловић из Филића, коме је припало 5.000 динара. На томболи премију – косачицу за траву добио је Вук Попов из Новог Сада, пореклом Ђалинац. Одржана је и ликовна колонија коју је организовало Удружење „Феникс” из Новог Кнежевца.

„Пре три месеца сам се запослио у Уј Сентивану (Нови Сентиван), удаљеном седам километара, па нас четворо из Ђале и четворо из Новог Кнежевца аутомобилима ујутро идемо на посао. Није далеко за путовање, власник фабрике за израду стиропора и изолације за куће као и машина за прављење стиропора, плаћа гориво за пут и за наше прилике имамо солидну плату, а исплата је редовна. Три месеца је пробни рад, а има тамо наших људи који раде годинама. Многи раде у Мађарској, неки путују и бициклима, али одлазе и даље трбухом за крухом, у Аустрију, Немачку, на Малту, тако да нас има свуда“, каже Јегрешки.

И док Ђалинци посао траже на страни, група радника „Еко градње” из Зрењанина, овде су на терену. Вујица Мишкељин из Меленаца констатује да оно што је планирано да се уради до храмовне славе, биће завршено, а после се наставља до Амбуланте и Ватрогасног дома.

„Бити теренац је и лепо и тешко. Одвојени смо од куће и породице, али кроз рад на терену се прође и види како је у другим местима. За викенд идемо кући, понедељком се вратимо на терен, јер било би напорно сваког дана путовати из Меленаца и Зрењанина. Битно је да има посла и да је плата редовна, у овој фирми сам 11 година, вероватно не бих био ту да није све коректно са стране послодавца и шефова“, каже Вујица Мишкељин.

Текст и фото: Милорад Митровић