Самоубиства у ћелијама најчешће вешањем о чаршав
НОВИ САД: У пријемном одељењу Казнено-поправног завода у Пожаревцу осуђеник С. А. (38) је у понедељак извршио самоубиство. То је, како сазнајемо незванично, четврто самоубиство у затворима од почетка 2017. године.
Напуних месец дана раније, двадесетдвогодишњи Т. А. из Новог Сад обесио се у купатилу собе Казнено-поправног завода за малолетнике у Ваљеву, где је издржавао казну од две године затвора због разбојништва, крађе и недозвољеног држања оружја.
Несрећни младић се обесио чаршафом са кревета, чији је један крај везао за решетке на прозору, а од другог краја направио омчу. Његово тело пронашли су стражари Казнено-поправног завода за малолетнике и одмах су позвани надлежни. Према наводима медија, он је затвореницима са којима се дружио причао да су против њега у току још три судска поступка за разбојништва и крађе због чега ће додатно бити осуђен на дугогодишњу затворску казну и да неће моћи да издржи да најбоље године проведе иза решетака. Претпоставља се да је управо то разлог што је починио самоубиство.
Током априла у Казнено поправном заводу Ниш догодила су се два самоубиства. Првог априла, рано ујутро, осуђеници у Казнено поправном заводу Ниш пронашли су свог цимера К. Х. из Новог Пазара обешеног у тоалету. Он је служио трогодишњу казну због нелегалног поседовања и продаје дроге.
Само десетак дана касније осуђеник из Куршумлије, обесио се канапом од тренерке у тоалету спаваонице.
Марта месеца, педесетогодишњи мушкарац који је ухапшен јер је претукао своју мајку, убио се у затворској ћелији истражног затвора у Нишу.
Самоубиство осуђених није везано искључиво за пребукираност и услове у затвору, па и тамо где постоје изузетно високи стандарди за боравак притвореника и затвореника има оних који не виде разлог за даљи живот након што су починили неко кривично дело.
Стручњаци подсећају на то да у притворским јединицама Хашког трибунала у Схевенингену постоје изузетно високи стандарди за смештај оптужених, али да се и поред тога тамо обесио Славко Докмановић, ратни градоначелник Вуковара, а потом и Милан Бабић, некадашњи председник Републике Српске Крајине.
Почетком новембра 2015. у затворској ћелији у „Забели” пронађен је мртав Васкрсија Врекић из Банатског Двора, који је издржавао максималну казну затвора због убиства студенткиње Марије Цимбал у Новом Саду. Себи је пресудио тако што је око врата везао омчу од чаршава, а други крај за решетке.
На идентичан начин само који дан раније у Окружном затвору у Новом Саду самоубиство је извршио и Небојша Војновић из Бегеча, који је оптужен за убиство суграђанина Слободана Стојановског, пекара код ког је радио као помоћни радник. Њему је у току било суђење у Вишем суду у Новом Саду. И он је чаршав везао за решетке у ћелији.
Хроничари подсећају и на самоубиство доктора Ненада Боројевића, који је након хапшења у афери „цитостатици” у неколико наврата био у притвору, да би потом имао електронку наруквицу, која му није била препрека да се убије почетком јануара 2012. године.
У Централном затвору у Београду обесио се и Мико Брашњевић, власник фирме „Еко-продукт”, који је ухапшен као члан „стечајне мафије”. У притвору се обесио о чаршав везан за горњи део кревета и Зоран Недељковић, осумњичени из „друмске мафије”.
У Србији је стопа самоубиства у затворима 6,4 на 10.000, што је испод европског просека који је 7,7 одсто. Највећа стопа самоубиства у затворима забележена је у Луксембургу – 31,1, Црној Гори – 22,6 , Финској – 21,5, Словенији – 15,7 , Француској – 15,6 и Аустрији 14,8 одсто на 10.000 затвореника.
Светска здравствена организација направила је анализу у којој истиче да су притвореници и затвореници традиционално међу особама с највишом стопом ризика од самоубистава. Психолошко деловање хапшења и притвора или свакодневни стрес којем су изложени у притворским или затворским условима могу бити јачи од способности толеранције рањивих појединаца. Уобичајени крајњи окидач који затвореника води у самобиство је осећај беспомоћности, смањивање изгледа за будућност и недостатак начина да савлада психолошку кризу.
Београдски Институт за ментално здравље је, уз помоћ СЗО, направио је својевремено приручник за службенике затворских установа да би их упутио на могућност самоубиства притвореника и затвореника. У том приручнику наведени су подаци да су самоубиству у притвору највише склони млађи мушкарци, од 20 до 25 година, затим неожењени, они којима је то први преступ и ухапшени су због мањег преступа обично у вези с дрогом.
У тренутку хапшења обично су под дејством дроге и самоубиство чине у прва 24 сата, а најчешће у првих неколико сати након хапшења. За њих је друго ризично раздобље суђење, посебно његов крај, када се очекује неповољна и тешка пресуда.
С друге стране, самоубиству међу осуђенима који издржавају казну у затвору најчешће су склони мушкарци између 30 и 35 година. Они најчеће самоубиство изврше после дужег времена проведеног у притвору, а одлуци да дигну руку на себе могу допринети сукоби с другим затвореницима или управом, породични сукоб или раскид с породицом, али и
губитак права на жалбу или ускраћивање права на условно пуштање.
Д. Николић
Љ. Малешевић