Samoubistva u ćelijama najčešće vešanjem o čaršav

Napunih mesec dana ranije, dvadesetdvogodišnji T. A. iz Novog Sad obesio se u kupatilu sobe Kazneno-popravnog zavoda za maloletnike u Valjevu, gde je izdržavao kaznu od dve godine zatvora zbog razbojništva, krađe i nedozvoljenog držanja oružja. 

Nesrećni mladić se obesio čaršafom sa kreveta, čiji je jedan kraj vezao za rešetke na prozoru, a od drugog kraja napravio omču. Njegovo telo pronašli su stražari Kazneno-popravnog zavoda za maloletnike i odmah su pozvani nadležni. Prema navodima medija, on je zatvorenicima sa kojima se družio pričao da su protiv njega u toku još tri sudska postupka za razbojništva i krađe zbog čega će dodatno biti osuđen na dugogodišnju zatvorsku kaznu i da neće moći da izdrži da najbolje godine provede iza rešetaka. Pretpostavlja se da je upravo to razlog što je počinio samoubistvo.

Tokom aprila u Kazneno popravnom zavodu Niš dogodila su se dva samoubistva. Prvog aprila, rano ujutro, osuđenici u Kazneno popravnom zavodu Niš pronašli su svog cimera K. H. iz Novog Pazara obešenog u toaletu. On je služio trogodišnju kaznu zbog nelegalnog posedovanja i prodaje droge.

Samo desetak dana kasnije osuđenik iz Kuršumlije, obesio se kanapom od trenerke u toaletu spavaonice. 

Marta meseca, pedesetogodišnji muškarac koji je uhapšen jer je pretukao svoju majku, ubio se u zatvorskoj ćeliji istražnog zatvora u Nišu.

Samoubistvo osuđenih nije vezano isključivo za prebukiranost i uslove u zatvoru, pa i tamo gde postoje izuzetno visoki standardi za boravak pritvorenika i zatvorenika ima onih koji ne vide razlog za dalji život nakon što su počinili neko krivično delo.

Stručnjaci podsećaju na to da u pritvorskim jedinicama Haškog tribunala u Sheveningenu postoje izuzetno visoki standardi za smeštaj optuženih, ali da se i pored toga tamo obesio Slavko Dokmanović, ratni gradonačelnik Vukovara, a potom i Milan Babić, nekadašnji predsednik Republike Srpske Krajine.

Početkom novembra 2015. u zatvorskoj ćeliji u „Zabeli” pronađen je mrtav Vaskrsija Vrekić iz Banatskog Dvora, koji je izdržavao maksimalnu kaznu zatvora zbog ubistva studentkinje Marije Cimbal u Novom Sadu. Sebi je presudio tako što je oko vrata vezao omču od čaršava, a drugi kraj za rešetke.

Na identičan način samo koji dan ranije u Okružnom zatvoru u Novom Sadu samoubistvo je izvršio i Nebojša Vojnović iz Begeča, koji je optužen za ubistvo sugrađanina Slobodana Stojanovskog, pekara kod kog je radio kao pomoćni radnik. Njemu je u toku bilo suđenje u Višem sudu u Novom Sadu. I on je čaršav vezao za rešetke u ćeliji.

Hroničari podsećaju i na samoubistvo doktora Nenada Borojevića, koji je nakon hapšenja u aferi „citostatici” u nekoliko navrata bio u pritvoru, da bi potom imao elektronku narukvicu, koja mu nije bila prepreka da se ubije početkom januara 2012. godine.

U Centralnom zatvoru u Beogradu obesio se i Miko Brašnjević, vlasnik firme „Eko-produkt”, koji je uhapšen kao član „stečajne mafije”. U pritvoru se obesio o čaršav vezan za gornji deo kreveta i Zoran Nedeljković, osumnjičeni iz „drumske mafije”.

U Srbiji je stopa samoubistva u zatvorima 6,4 na 10.000, što je ispod evropskog proseka koji je 7,7 odsto. Najveća stopa samoubistva u zatvorima zabeležena je u Luksemburgu – 31,1, Crnoj Gori – 22,6 , Finskoj – 21,5, Sloveniji – 15,7 , Francuskoj – 15,6 i Austriji 14,8 odsto na 10.000 zatvorenika.

Svetska zdravstvena organizacija napravila je analizu u kojoj ističe da su pritvorenici i zatvorenici tradicionalno među osobama s najvišom stopom rizika od samoubistava. Psihološko delovanje hapšenja i pritvora ili svakodnevni stres kojem su izloženi u pritvorskim ili zatvorskim uslovima mogu biti jači od sposobnosti tolerancije ranjivih pojedinaca. Uobičajeni krajnji okidač koji zatvorenika vodi u samobistvo je osećaj bespomoćnosti, smanjivanje izgleda za budućnost i nedostatak načina da savlada psihološku krizu.

Beogradski Institut za mentalno zdravlje je, uz pomoć SZO, napravio je svojevremeno priručnik za službenike zatvorskih ustanova da bi ih uputio na mogućnost samoubistva pritvorenika i zatvorenika. U tom priručniku navedeni su podaci da su samoubistvu u pritvoru najviše skloni mlađi muškarci, od 20 do 25 godina, zatim neoženjeni, oni kojima je to prvi prestup i uhapšeni su zbog manjeg prestupa obično u vezi s drogom.

U trenutku hapšenja obično su pod dejstvom droge i samoubistvo čine u prva 24 sata, a najčešće u prvih nekoliko sati nakon hapšenja. Za njih je drugo rizično razdoblje suđenje, posebno njegov kraj, kada se očekuje nepovoljna i teška presuda.

S druge strane, samoubistvu među osuđenima koji izdržavaju kaznu u zatvoru najčešće su skloni muškarci između 30 i 35 godina. Oni najčeće samoubistvo izvrše posle dužeg vremena provedenog u pritvoru, a odluci da dignu ruku na sebe mogu doprineti sukobi s drugim zatvorenicima ili upravom, porodični sukob ili raskid s porodicom, ali i

gubitak prava na žalbu ili uskraćivanje prava na uslovno puštanje.

D. Nikolić

LJ. Malešević