Нова антологија др Зорана Ђерића „И тако, без дома“

Прва „Повратак кући” (2002) у фокусу је имала пољску емигрантску поезију, следећа  „А где је твој дом?” (2014) – руску, док је ова актуелна изашла са  поднасловом „Бездомност српских песника HH vеka”.  

„Реч је о једном пројекту којим се већ доста дуго бавим, безмало две деценије, почев од магистерија и доктората, а потом кроз разне студије и преводе, где је акценат стављен на истраживање емигрантске поезије, у првом реду словенске.  Усредсредио сам се на онтолошки колико и поетички појам бездомности, који је много шири од термина емиграција“, каже др Зоран Ђерић за „Дневник”.

Названа по стиху Милоша Црњанског, антологија „И тако, без дома” у том светлу обухвата и стихове српских песника који нису били емигранти, али су заиста били бездомници, и у физичком и у симболичком смислу, попут Иве Андрића, који је, како је сам говорио, читав живот провео са „спакованим коферима”, или Милутина Бојића и Владислава Петковића Диса...

„У антологији су своје место заузели и песници, поготово млађе генерације,  који су у последњем рату на овим просторима остали без својих домова, у Хрватској, БиХ или на Космету, дошли у матицу, али овде ипак нису пронашли дом у том онтолошком и поетичком смислу. И то се итекако осећа кроз њихову поезију, јер и даље трагају за уточиштем, огњиштем... И настојао сам да изаберем управо такве њихове песме.“

Понекад је, додаје Ђерић, тема бездомности везана и за питање вере у Бога...  Јер, поједини песници су, оставши без дома, потражили нову снагу у духовном упоришту, поставши религиозни или религиознији но што су раније били. И у трагању за решењем својих проблема обраћају се свевишњем. То се, додаје, може пратити од Јована Дучића до Небојше Деветка или Васе Михаиловића.

„Покушао сам ову антологију и да тематизујем, али да је истовремено и проблематизујем отварајући питање шта је то бездомност, како кроз студију „Бездомност српских песника HH vеka”, која је њен саставни део, тако и кроз библиографију, у којој је акценат управо на „одуству” представљених песника – где су све путовали, живели, боравили, где су трагали за домом.“

У поменутој студији Ђерић полази од основног семантичног значења праречи дом, да би потом кренуо стазом њеног књижевног поимања, трагајући даље све до питања односа према домовини. У следећој фази анализе он се фокусира на саму поетику бездомности, на живот „између Ту и Тамо”. „Када одлазимо, размишљамо и о повратку. Сваки је одлазак оптерећен повратком. Одлазак личи на путовање. Оно је као живот: неизвесно, али узбудљиво. Повратак је налик смрти”, закључује Ђерић своју студију. 

Непреводива поетска реч

У есејима и прози су бездомни песници и знали да пређу на језик домаћина, истина са мање или више успеха. Међутим, поезија им се по правилу задржала у оквирима матерњег језика. Чак и они који су одлично знали домицилни језик, попут Милована Данојлића, ретко или никада нису писали песме на том језику. Њихова је поетска реч остала непреводива – указује Ђерић.

„По архетипу, а то се јако добро види код неких песника, попут Растка Петровића, мало је оних који су заиста успели да се врате кући, а и ако би се вратили, вратили су се само да би овде умрли. Отуда и тај страх да је дом заправо прва, али и последња станица живота. Дучић јесте умро у Америци, али је желео да му кости врате у родно Требиње. И Растко је умро у САД, па су његови посмртни остаци деценијама касније ипак пренети у Београд...“

На специфичан начин Ђерићева антологија тако проблематизује и питање дома као теме, поготово у случају песника који су се ипак вратили кући. Дом њима више није алиби, често патетичан, али свесни тога шта су изгубили одлазећи, и тог времена које не могу надокнадити, они потом најчешће затварају животни круг и певају о помирењу, смрти...

Антологија „И тако, без дома”, иначе, обухвата стихове равно 50 српских песника, међу којима су и Данило Киш, Душко Трифуновић, Милош Видаковић.... Отвара је Дучићева песма „Де Профундис” која почиње стиховима Ти утеху чекаш, а последња у низу је „Метанија, паратакса” Радомира Д. Митрића, младог поете рођеног у Јајцу, чије су завршне речи ... ја сам Данте који лимбује ваше судбине и неће вам дати мира све док вам дебела црна дама не одсвира саксофонију смрти...

М. Стајић