Nova antologija dr Zorana Đerića „I tako, bez doma“

Prva „Povratak kući” (2002) u fokusu je imala poljsku emigrantsku poeziju, sledeća  „A gde je tvoj dom?” (2014) – rusku, dok je ova aktuelna izašla sa  podnaslovom „Bezdomnost srpskih pesnika HH veka”.  

„Reč je o jednom projektu kojim se već dosta dugo bavim, bezmalo dve decenije, počev od magisterija i doktorata, a potom kroz razne studije i prevode, gde je akcenat stavljen na istraživanje emigrantske poezije, u prvom redu slovenske.  Usredsredio sam se na ontološki koliko i poetički pojam bezdomnosti, koji je mnogo širi od termina emigracija“, kaže dr Zoran Đerić za „Dnevnik”.

Nazvana po stihu Miloša Crnjanskog, antologija „I tako, bez doma” u tom svetlu obuhvata i stihove srpskih pesnika koji nisu bili emigranti, ali su zaista bili bezdomnici, i u fizičkom i u simboličkom smislu, poput Ive Andrića, koji je, kako je sam govorio, čitav život proveo sa „spakovanim koferima”, ili Milutina Bojića i Vladislava Petkovića Disa...

„U antologiji su svoje mesto zauzeli i pesnici, pogotovo mlađe generacije,  koji su u poslednjem ratu na ovim prostorima ostali bez svojih domova, u Hrvatskoj, BiH ili na Kosmetu, došli u maticu, ali ovde ipak nisu pronašli dom u tom ontološkom i poetičkom smislu. I to se itekako oseća kroz njihovu poeziju, jer i dalje tragaju za utočištem, ognjištem... I nastojao sam da izaberem upravo takve njihove pesme.“

Ponekad je, dodaje Đerić, tema bezdomnosti vezana i za pitanje vere u Boga...  Jer, pojedini pesnici su, ostavši bez doma, potražili novu snagu u duhovnom uporištu, postavši religiozni ili religiozniji no što su ranije bili. I u traganju za rešenjem svojih problema obraćaju se svevišnjem. To se, dodaje, može pratiti od Jovana Dučića do Nebojše Devetka ili Vase Mihailovića.

„Pokušao sam ovu antologiju i da tematizujem, ali da je istovremeno i problematizujem otvarajući pitanje šta je to bezdomnost, kako kroz studiju „Bezdomnost srpskih pesnika HH veka”, koja je njen sastavni deo, tako i kroz bibliografiju, u kojoj je akcenat upravo na „odustvu” predstavljenih pesnika – gde su sve putovali, živeli, boravili, gde su tragali za domom.“

U pomenutoj studiji Đerić polazi od osnovnog semantičnog značenja prareči dom, da bi potom krenuo stazom njenog književnog poimanja, tragajući dalje sve do pitanja odnosa prema domovini. U sledećoj fazi analize on se fokusira na samu poetiku bezdomnosti, na život „između Tu i Tamo”. „Kada odlazimo, razmišljamo i o povratku. Svaki je odlazak opterećen povratkom. Odlazak liči na putovanje. Ono je kao život: neizvesno, ali uzbudljivo. Povratak je nalik smrti”, zaključuje Đerić svoju studiju. 

Neprevodiva poetska reč

U esejima i prozi su bezdomni pesnici i znali da pređu na jezik domaćina, istina sa manje ili više uspeha. Međutim, poezija im se po pravilu zadržala u okvirima maternjeg jezika. Čak i oni koji su odlično znali domicilni jezik, poput Milovana Danojlića, retko ili nikada nisu pisali pesme na tom jeziku. Njihova je poetska reč ostala neprevodiva – ukazuje Đerić.

„Po arhetipu, a to se jako dobro vidi kod nekih pesnika, poput Rastka Petrovića, malo je onih koji su zaista uspeli da se vrate kući, a i ako bi se vratili, vratili su se samo da bi ovde umrli. Otuda i taj strah da je dom zapravo prva, ali i poslednja stanica života. Dučić jeste umro u Americi, ali je želeo da mu kosti vrate u rodno Trebinje. I Rastko je umro u SAD, pa su njegovi posmrtni ostaci decenijama kasnije ipak preneti u Beograd...“

Na specifičan način Đerićeva antologija tako problematizuje i pitanje doma kao teme, pogotovo u slučaju pesnika koji su se ipak vratili kući. Dom njima više nije alibi, često patetičan, ali svesni toga šta su izgubili odlazeći, i tog vremena koje ne mogu nadoknaditi, oni potom najčešće zatvaraju životni krug i pevaju o pomirenju, smrti...

Antologija „I tako, bez doma”, inače, obuhvata stihove ravno 50 srpskih pesnika, među kojima su i Danilo Kiš, Duško Trifunović, Miloš Vidaković.... Otvara je Dučićeva pesma „De Profundis” koja počinje stihovima Ti utehu čekaš, a poslednja u nizu je „Metanija, parataksa” Radomira D. Mitrića, mladog poete rođenog u Jajcu, čije su završne reči ... ja sam Dante koji limbuje vaše sudbine i neće vam dati mira sve dok vam debela crna dama ne odsvira saksofoniju smrti...

M. Stajić