„Дневник” у Сланкаменачким Виноградима

И, за разлику од наших уобичајених посета војвођанским селима, где нас углавном дочекују староседеоци или они који памте и боља времена, ове недеље су наш долазак улепшали и обележили дечја граја, музика и досетке. Јер само тако и може да буде у друштву малих весељака чије детињство не ометају игрице на компјутеру, интернет и телевизија.

Одмах након гласних изјава како највише воле да уче математику и ликовно, прешли смо на озбиљније теме - симпатије и љубави. Свако има неки осмех и пар очију о којима машта, или руку коју потајно држи, и само је питање да ли су та осећања обострана.

- Анђела је моја девојка, али она има другу симпатију - хвали нам се, или ипак не, Никола, ученик четвртог разреда, који седи у првог клупи, док је његова „девојка” ученица трећег разреда и седи сасвим позади. Анђела нам се стидљиво насмешила и загњурила поруменело лице у прекрштене руке на столу. Али без увреде, чини се.

На питање где успеју да баш сви нађу девојку, дечаци узвикују „оне нађу симпатије у бусу, а ми испред буса”. И тако смо сви праснули у смех, јер шта друго урадити када чујеш такав одговор? Можда само још да послушаш савет...

Трешње добро родиле ове године/Фото: Ксенија Ивановић

Иако похађају наставу на словачком језику, перфектно говоре српски. Затекли смо их у импровизованом холу импровизоване школе, односно зграде у којој се налазе и Дом здравља, некадашња Пошта, некадашњи вртић, Месна канцеларија и локални КУД, како покушавају да се ускладе певајући песму „Друже мој, дођи да плешемо”, а коју ће извести у оквиру приредбе „Путујући свирачи” за родитеље поводом завршетка школске године. А онда креће распуст...

- Сви заједно се играмо тракторчићима, идемо да се купамо у Дунав и да пецамо. Знате како сам упецао оволику рибу?!”, „А ја још већу, али се откачила...”, „Мени је теча помогао да наместим удицу...”, довикују са свих страна углас. Мало раштимовано звуче за хорски наступ, али ако наставе да вежбају, доћи ће све на своје, а и риба на удицу.

Но, трагајући и за старијим саговорницима у Сланкаменачким Виноградима, нисмо ни слутили да је могуће изгубити се у селу од пар стотина становника...

- Ви сте, вероватно, направили круг - каже нам продавачица Николина Огар, родом из Новог Сланкамена, на шта смо јој рекли да ни сами не знамо шта смо направили. Али, то и, некако, јесте суштина свега овога. - Не знам ништа да вам кажем о овом селу! Понекад ускочим да помогнем у продавници и никад нисам шетала наоколо. Дођем довде, и то је то. Али, знате како, ово вам је више викенд насеље. Људи долазе викендом и лети.

Иако се место зове Сланкаменачки Виногради, ми смо се нагледали, али и најели највише трешања. Добро су родиле ове године, прича нам Јану Филип из Старе Пазове, кога смо затекли на плацу.

- Ми смо овде туристи - каже Јану од 83 лета. - Имамо мало винограда и воћњака, па долазимо овде да радимо и имамо какву занимацију. Трешње су нам ове године доста добро родиле, па смо ангажовали и радну снагу да што више наберемо, а онда их продајемо на пијаци у Пазови.

Ми, додуше, нисмо морали на пијацу по трешње, јер смо од дивних домаћина-туриста добили пуну кесу. “Доста нам је, хвала”, узвикујемо, али Јану само добацује: “Још, сипај им још!” Далеко нам је после био Нови Сад...

Ипак, лети је дивота проводити време у мирном сеоцету на имању препуном зеленила и хлада. Неки су се, чак, и залетели мишљу да им тако нешто баш треба у животу, па сада многе куће зврје празне.

- Београђани су откупљивали и правили викендице, али су их напустили. Млади су отишли у Словачку, а матори поумирали - прича наш саговорник. - Раније је било доста становника, а сад сви отишли трбухом за ’лебом. А некад су, у Титово време, пуне планине биле! Није се ишло у иностранство на море, него се овде долазило на одмор. Ја сам имао то задовољство да сам свирао по свадбама и овде на игранкама. Било је лепо све, а сад је дргачији живот. Ми смо оматорили, у ствари, ја сам матор и, што би се рекло, видим ја своје гајде... 

Леа Радловачки

Цркву изградили за време комунизма

Сланкаменачки Виногради  је насеље старо стотинак година и некад је бројало и до хиљаду становника, а сад једва прелазе 350. Наесељено је углавном Словацима који су својевремено дошли да раде у надницу јер је ту била велика  сељачка задруга. Интересантно је  да је локална црква  направљена 1952. године за време комунизма - присећа се наш домаћин којем је надимак Јанко.