„Dnevnik” u Slankamenačkim Vinogradima

I, za razliku od naših uobičajenih poseta vojvođanskim selima, gde nas uglavnom dočekuju starosedeoci ili oni koji pamte i bolja vremena, ove nedelje su naš dolazak ulepšali i obeležili dečja graja, muzika i dosetke. Jer samo tako i može da bude u društvu malih veseljaka čije detinjstvo ne ometaju igrice na kompjuteru, internet i televizija.

Odmah nakon glasnih izjava kako najviše vole da uče matematiku i likovno, prešli smo na ozbiljnije teme - simpatije i ljubavi. Svako ima neki osmeh i par očiju o kojima mašta, ili ruku koju potajno drži, i samo je pitanje da li su ta osećanja obostrana.

- Anđela je moja devojka, ali ona ima drugu simpatiju - hvali nam se, ili ipak ne, Nikola, učenik četvrtog razreda, koji sedi u prvog klupi, dok je njegova „devojka” učenica trećeg razreda i sedi sasvim pozadi. Anđela nam se stidljivo nasmešila i zagnjurila porumenelo lice u prekrštene ruke na stolu. Ali bez uvrede, čini se.

Na pitanje gde uspeju da baš svi nađu devojku, dečaci uzvikuju „one nađu simpatije u busu, a mi ispred busa”. I tako smo svi prasnuli u smeh, jer šta drugo uraditi kada čuješ takav odgovor? Možda samo još da poslušaš savet...

Trešnje dobro rodile ove godine/Foto: Ksenija Ivanović

Iako pohađaju nastavu na slovačkom jeziku, perfektno govore srpski. Zatekli smo ih u improvizovanom holu improvizovane škole, odnosno zgrade u kojoj se nalaze i Dom zdravlja, nekadašnja Pošta, nekadašnji vrtić, Mesna kancelarija i lokalni KUD, kako pokušavaju da se usklade pevajući pesmu „Druže moj, dođi da plešemo”, a koju će izvesti u okviru priredbe „Putujući svirači” za roditelje povodom završetka školske godine. A onda kreće raspust...

- Svi zajedno se igramo traktorčićima, idemo da se kupamo u Dunav i da pecamo. Znate kako sam upecao ovoliku ribu?!”, „A ja još veću, ali se otkačila...”, „Meni je teča pomogao da namestim udicu...”, dovikuju sa svih strana uglas. Malo raštimovano zvuče za horski nastup, ali ako nastave da vežbaju, doći će sve na svoje, a i riba na udicu.

No, tragajući i za starijim sagovornicima u Slankamenačkim Vinogradima, nismo ni slutili da je moguće izgubiti se u selu od par stotina stanovnika...

- Vi ste, verovatno, napravili krug - kaže nam prodavačica Nikolina Ogar, rodom iz Novog Slankamena, na šta smo joj rekli da ni sami ne znamo šta smo napravili. Ali, to i, nekako, jeste suština svega ovoga. - Ne znam ništa da vam kažem o ovom selu! Ponekad uskočim da pomognem u prodavnici i nikad nisam šetala naokolo. Dođem dovde, i to je to. Ali, znate kako, ovo vam je više vikend naselje. Ljudi dolaze vikendom i leti.

Iako se mesto zove Slankamenački Vinogradi, mi smo se nagledali, ali i najeli najviše trešanja. Dobro su rodile ove godine, priča nam Janu Filip iz Stare Pazove, koga smo zatekli na placu.

- Mi smo ovde turisti - kaže Janu od 83 leta. - Imamo malo vinograda i voćnjaka, pa dolazimo ovde da radimo i imamo kakvu zanimaciju. Trešnje su nam ove godine dosta dobro rodile, pa smo angažovali i radnu snagu da što više naberemo, a onda ih prodajemo na pijaci u Pazovi.

Mi, doduše, nismo morali na pijacu po trešnje, jer smo od divnih domaćina-turista dobili punu kesu. “Dosta nam je, hvala”, uzvikujemo, ali Janu samo dobacuje: “Još, sipaj im još!” Daleko nam je posle bio Novi Sad...

Ipak, leti je divota provoditi vreme u mirnom seocetu na imanju prepunom zelenila i hlada. Neki su se, čak, i zaleteli mišlju da im tako nešto baš treba u životu, pa sada mnoge kuće zvrje prazne.

- Beograđani su otkupljivali i pravili vikendice, ali su ih napustili. Mladi su otišli u Slovačku, a matori poumirali - priča naš sagovornik. - Ranije je bilo dosta stanovnika, a sad svi otišli trbuhom za ’lebom. A nekad su, u Titovo vreme, pune planine bile! Nije se išlo u inostranstvo na more, nego se ovde dolazilo na odmor. Ja sam imao to zadovoljstvo da sam svirao po svadbama i ovde na igrankama. Bilo je lepo sve, a sad je drgačiji život. Mi smo omatorili, u stvari, ja sam mator i, što bi se reklo, vidim ja svoje gajde... 

Lea Radlovački

Crkvu izgradili za vreme komunizma

Slankamenački Vinogradi  je naselje staro stotinak godina i nekad je brojalo i do hiljadu stanovnika, a sad jedva prelaze 350. Naeseljeno je uglavnom Slovacima koji su svojevremeno došli da rade u nadnicu jer je tu bila velika  seljačka zadruga. Interesantno je  da je lokalna crkva  napravljena 1952. godine za vreme komunizma - priseća se naš domaćin kojem je nadimak Janko.